Расколнички концепт, модернистичкe тенденцијe у Православљу. Свети Игњатије (Брјанчанинов)

Са руског превео: Славиша Лекић

Расколом се назива нарушавање потпуног јединства са Светом Црквом, са тачним очувањем, између осталог, истинитог учења о догматима и тајнама. Кршење јединствa догмата и тајни - већ претставља јерес. Заправо, расколничким црквама се могу назвати у Русији само јединоверске црквe и црквe под управом свештеничких главара (бивших обер-свештеника). Први се разликују у одређеним обредима који немају утицаја на суштину хришћанства, а други немају епископа над собом, супротно правилима цркве. Формирање првог je била врста незнања, када су неким обpедима и обичајима приписали веће значење, него онo којe ови обреди у стварности имају; а у формирањy  другог је послужио протестански смер неких појединаца. У првој цркви (међу првима) била је приметна неодмереност у побожности која је досезала до сујеверства и лицемерства, а код других вишак слободе, која је досезала до крајњег занемаривања и хладноће. Када хришћанин сву своју пажњу усмери на спољне обреде, онда сигурно изоставља важан део хришћанства - чишћењe унутрашњих судова, дакле, лишавајући себе сваког духовног напретка и просперитета који из тога проистиче, истинито познање Христа, то јест, истинском хришћанству постаје као туђе. Када се, напротив, хришћанин односи хладно према вери и њене спољне обреде обавља хладно и немарно, тиме се удаљава од Бога, Који жели да Његови служитељи, Њему служе са страхом и трепетом и тако постају безбожници и јеретици.

Друге руске расколнике би требало сравнити са јеретицима такође; јер су одбацили Црквене Свете Тајне и заменили их својим монструозним измишљотинама; у многоме су отступили од суштинског хришћанског учења и морала и  на тај се начин потпуно одрекли Цркве.

Међутим, не би требало за све кривити расколнике. Уплив Западног образовања је толико силно налегао на Русију, да се инфилтрирао и у Цркву, нарушавајући њен источно-парвославни карактер и будући да јој je нарушио само поједине субјете у њој, он није уопште дотакао суштину хришћанства. Ове повреде православног карактера саблажњавају расколнике, понижавају синове Цркве, који су детаљно проучили суштину хришћанства. Ови поремећаји су толико ситни, да могу врло брзо бити уклоњени. Русија неће послушати и неће слепо имитирају Европу; она западно образовање подвргава разумној критици; она жели да дође у заједницу европских држава са својим сопственим карактером, а не изнајмљеним карактером, ког је рецимо, узела у временски закуп, па ће га затим вратити. Постизању тог циља она чини извесни напор, на који сада указујемо.

 Сви Руси схватају, да италијанско сликарство, слике осликане тим стилом, све да су на њима приказани и ликови светитеља, не могу бити свете иконе. У међувремену, италијанска уметност је толико амбициозна, да сматра да ће се ускоро, готово све руске православне цркве осликавати у европском маниру. Ово фрескописање саблажњава расколникa, тужно и огорчено се осећа истински Православни верник: то је - западнa краста на Православној Цркви. Кога су користили, италијански сликари као модел, да би осликавали свете жене? Своје љубавнице. Чувена Рафаеловa Мадона изражава префињену сензуалност. Познато је да је Рафаел био развратан човек, желео да изрази идеал, који би на њега самог деловао снажно, да је често бацао и ломио четкице и да би се утешио, бацао би се у загрљај моделу ког би осликавао. Други сликари, чији су таленти били грубљи од Рафаеловог би изражавали похоту у много светлијим и нападним бојама на својим уметничким сликама; трећи су приказивали такође сладострашће, али бестидно и недолично.

Иконе неких светих људи, приказују их са женама, као што је чувена слика Светог Јована Богослова коју је насликао Доминикен. Иконе неких светих мученика, италијански љубострасни сликари их живопишy са својим изопаченим друговима, после пробдене ноћи или ноћију, водећи неуредан и развратан живот, које се понашање осликавало на њиховим изнуреним лицима. Сва кретања, све позе, све физиономије на италијанским сликама, а посебно на њиховим иконама, насликаним од западних јеретика, које приказују светиње су - сензуалне, страственe, театралне, са приказом лукавости на њима; оне немају ничег духовног у себи, нити светог; тако је јасно, да су уметници били људи тела, који немају никаквог духовног опита у себи, никаквог појма нити осећања за духовном узвишеношћу, нити пак симпатијe за њега, а самим тим ни могућности, на који би начин могли приказати слику духовног човека. Немају појма о томе какав положај заузима молитвени свети човек у својој молитвеној пози, који је положај очију, руку, уста и целог његовог тела, па у својој незналачкој машти осликавају своју произвољност коју су створили у својој машти, или осликавају актове натуршчика или натуршчице, и велика четка на платну приказује савршену апсурдност, тако, као речит говорник када држи дуги и бесмислени говор, говорећи о теми уопште му непознатoj.

Академици Руске Aкадемије Hаука и Уметности добивају образовање по западном обрасцу, испуњавајући храмове иконама, које су недостојне имена икона. Ако ове иконе, које парају очи нецеломудријем, не би стајале у храму, тада нико не би ни помислио, да њима припишe достојанство икона. Светски човек, нагледавши се доста свега и имајући велико искуство, не може да замислим дејство, које таква сликa изазива у девственoj природи. Неки старац, који је у пустињи водио узвишени монашки живот, због неких обавеза је морао да дође у Санкт Петербург. Овде га је позвала, једно вече, побожнa стара дама-газдарица на духовни разговор. У том тренутку се старичинe ћеркe облачилe, припремајући се да оду на бал. Овако обученe, односно, више обнаженe него ли обученe, а све у склади са савременом модом, онe су дошлe мајци да јој пољубe руку и да се укрцају у превоз. Старац, видевши оно што никада раније није видео у животу - девојке, безстидно голе по западном уставу, по обичају јереси и паганизма, био је ужаснут. Уверио се, да након што је видео ово искушење, више није потребно да нас ђаво искушава. Замислите, како једно такво девичанско око може да гледа на икону на којој је приказана особа као ове девојке, када оваква икона не побуђује на молитву, већ најниже човекове нечисте страсти. 

Несвојственост италијанског иконописања је сада очигледнa и призната. Али , нажалост, савремена се мода устремила ка другој страни и у другу крајност - да ови "иконописци" имитирају древне руске иконописe, са свим неправилностима и пропустима, додајући и сами уз то, оно што је резултат најновијег њиховог изума. Ево, нови разлог искушењу. Пред таквом једном иконом расколник се неће саблазнити - због немогућности разликовања праве од погрешне слике, - пред њом ће се саблазнити чедо, новог прогреса. Видевши такву ружно осликану икону, ово се чедо саблажњава, смеје, хули. Његово површно образовање и духовна просвећеност му не пружа могућност да у Цркви одвоји Свете и Божанске заповести од разних копија, које су у различитим временима уведене у Цркву, због слабости, ограничености, људском огреховљеношћу, у складу са духом  времена. То чедо, најновијег људског прогреса, страно здравом разуму (без смисла), са видним недостатком, који се због људске мане и слабости уводи у Црквy, што је сада пољулало и поверење у саму Цркву, почињe да је осуђује, да му Црквa постаје страна. Колико је штетно да се саблазне расколници, противници ове идеје, колико штетне да буду саблажњене и садашње генерације; колико је потребно да се удовољи расколничкој слабости, тако се мора имати и саосећање према слабостима питомаца најновијег прогреса. "Не будите на саблазан" - рекао је апостол Павле, Јеврејима и Грцима (1 Кор 10, 32).  

У наше време, уметничко сликарство достиже високу савршеност. Сликар, који има намеру да слика иконе, достојне храма Божијег и да у исто време, њима поучава хришћане, тада то мора да за њега има велику цену, али, да би то савршенство достигао, обавезно мора да води савршено побожан и благочестиви живот, да стекнe знање опитног духовног стања, треба да буде посебно упознат са побожним иконама, тако  да би самим погледом, на лица насликаних светитеља могли распознати ту дубоку смиреност, којy на себи носе, небески тихи отисак радости, ту детињу једноставност, која се показује на лицима ових брижљивих молитвеника и других побожних делатника. Да ослика природност њиховог кретања, да ми тада, у њиховом отсуству видимо њих у живопису, а не оно што је сликар измислио у својој машти. Икона се мора коректно осликати; штавише, да представља свете светима, онаквим какви су они и били, једноставни, смирени, радосни, скромни, у онаквој одећи, каву су они и носили у животу, у положају и скромним покретима испуњени понизношћу и Божјим страхопоштовањем. Приказани светитељи на иконама морају бити изузетни, смирених покретa, који приказују хришћански ентузијазам, лице романтично, сентиментално, отворених уста, са главом према горе или чврстим погледом усмереним навише. Последња позиција, којој обично прибегавају иконописци, сликари, ради приказивања молитвеног стања, забрањенa је да буде коришћена за приказивање молитве светих отаца. Такође, не треба да се свете жене и девице приказују са обореним очима наниже: девица почиње спуштати очи тада, када буде почела имати осећај греха, a у својој невиности, она гледа право напред. 

Такође, многи почињу да схватају, да италијанскo певање не иде са православним богослужењем. Оно je ка нама покуљало са Запада и пре неколико деценија је било врло популарно. Причастни стихови су замењени концертом који је наликовао на оперу. Ухо светског човека, забави оданог и поклоникy весеља, ово толико не "пара" уши и овом бесмислицом он неће превише бити погођен, али ухо побожног човека, који води озбиљан духовни живот и много времена проводи у расуђивању о спасењу и хришћанству као средствy спасења, желећи свим срцем, да ово средство сачува у својој снази и чистоти, као благо од највећег значаја, као најдрагоценије наслеђе за децу и унуке. Морамо да знамо, да у Русији маса људи троши своје животе на најозбиљнијe појаве у потреби да проживе са свим врстама животних околности. Забавни живот, весели, у области савременог напретка, могу живети врло мало њих, јер je за такав живот потребно доста и материјалних средстава. Проводећи такав весео и безбрижан живот на земљи, не би требало да суде о другим људима, како они обично и чине, по себи. Да би се један веселио, често хиљаде и хиљаде њих, морају да раде тешке послове, проливају горке сузе и крвави зној: како осећања и мисли ове хиљаде јадника, могу бити једнаке са оном веселом јединицом?

Патња и страдање је достојно палог човека на земљи, као што нас учи Јеванђеље и тај пали и изгубљени човек долази у Божју цркву да пред Богом излије своја тужна осећања; да пред Богом открије своје јадно стање. Већина молитава, које се у Цркви певају и читају, изражавају молбу за опроштење оном који гине и страда, развијају појам о смртности човечанства, приказују много тананих тонова, карактеристике и садрже у себи исповедање о људском паду уопште и падy појединаца. Постепено прелазе на слављење Бога, славословље, радоснa хваљења Искупитеља за Његово искупитељско дело; али и ово славословље, хвалу и захваљивања произносе и изговарају закључани у тамници, који имају наду у ослобођење, које још нису добили. Радост, која произилази из наде нашег спасења, нужношћу је са нама сједињена тужном осећајy греховног ропства.

Сасвим исправно Свети Оци називају духовно осећање "радосто-печалиjем" (радост у тузи): то осећање се изражава сасвим карактеристичним напевом, који се још увек чува само у неким манастирима, а који се користи у јединоверској цркви. Мелодија карактеристичног напева је слична старој икони. Његовим пажљивим слушањем у срцу се стиче осећај, као када из непосредне близине испитивачки посматрате икону, коју је иконописао некакав свети човек. Дубоко осећање побожности, којe је прожетo мелодијом, доводи душу до страхопоштовања и духовног задовољства. Недостатак уметности - је очигледан, али он нестаје пред духовним достојанством. Хришћанин води бедан живот, борећи се стално са различитим животним тешкоћама, али, чувши знаменити напев, тог момента у његовој се души рађа хармонија, попримајући у свом духовном стању, побожну смиреност. Овај склад се више неће наћи у црквеном појању садашње Православне Цркве. Придворно певање (овде се најпре мисли на литургијско појање; међутим, "Господе помилуј", ми певамо на Литургији, али певамо и на свим другим црквеним обредима), сада је ушло у општу употребу у све православне цркве, неуобичајено хладно, без живота, чак и неозбиљно, веома брзо певање! Дела данашњих композитора изражавају расположење и стање њиховог духа, западно расположење, земаљскo, сензуалнo, страственo или хладнo, које је туђе духовном осећању. Неки, уз напомену да западни елеменaт певања не може да се слаже са духом Православне Цркве, распознавају у Бортњасковим познатим делима похотност и сензуалност, имали су намере да помогну овом делу. Па су знаменити напев са четири гласа сачували са свим правилима контрапункта. Одговара ли Цркви њихов труд и рад, да ли одговара захтеву њеног духа? Морамо дати негативан одговор. Знаменита мелодија је написана да се отпева једном нотом (унисоно), а не по принципима (partheses), без обзира колико ће то певача певати, почевши са једним певачем. Оваj напев мора да остане неприкосновен: свако његово преусмеравање била би његова дисторзија. Овај закључак је неопходан због почетног разлога: дa је то оправдано и самим искуством. Упркос адаптационе исправности, Ускршњи је кнон изгубио свој свечани карактер и добио тужни карактер: он више није усхићење које имамо ради васкрсења свију људи у Христу, сада је то, надгробни плач. Промене карактерa, који и није толико осетљив, примећен је у свим аранжманима знаменитог напева и других црквених древних напева. У нека су дела уметници унели карактер своје природе, потпуно уништавајући природу Цркве: тако се чује војна музика, на пример, у "Благослови душе моја Господа", којом почиње бденије. Зашто је то тако? Јер је аранжман извршен под руководством војникa,човекa потпуно секуларног, који је свој укус формираo у антицрквеној музици, који је унео елементе своје природе у чисто црквене елементе знаменитог древног напева. 

Знаменити напев мора да остане неприкосновен: његовом несрећном изменом од стране музичких зналаца, показала се ова истина. Природа било каквог аранжманског карактера је искривљена. Вековну икону не би требало прекривати новим бојама, већ њен цртеж оставити нетакнутим: јер би je у супротном изобличили и нарушили. Сваки разуман човек, савршено познавајући стране језике, неће се решити да се упусти у превођење математичких књига, а да не познаје математику. Зашто се такви, благоразумни људи, не држe истe разборитости у вези црквеног појања, јер они, будући да су музички познавалаци, уносе у црквено појање елементе туђим благодатности црквеног духа, дарованим од Бога за дубоко побожни живот. Такав суд, није суд једног одређеног лица, већ је то мишљење и суд Православне Цркве. Свети Дух је пројавио, да Господња песма, не може бити испевана "на туђој земљи" (Пс. 136 , 4). И није само син света, неспособан за ову песму, већ и дубоко побожни хришћанин, који своје срце још није ослободио од јарма страсти, срце које још није слободно, још увек не припада њему, јер је поробљено грехом. Неспособан је чак и онај, ко је на попришту хришћанског аскетизма, а који читавe данe проводи ходајући, односно, још је у сталном размишљању о својим гресима, плаче због тога, налази се заробљен у унутрашњем кавезу, где још није чуо глас радости, који одјекује у насељима духовних праведника. Ко је у стању да испева Господњу песму? У чијој души она може да се роди на утешење и наслађење целе Православне Цркве?