Како је КГБ врбовао Марка (Арндта) данашњег првојерарха Руске Заграничне Цркве (РПЗЦ)
Архиепископ Руске Православне Заграничне Цркве Марко (Арндт)
Фото: Википедија
Руска Православна Загранична Ц
Настала 1921 године у Сремским Карловцима у тадашњој Краљевини Југославији где је под вођством митрополита Антонија Храповицког одржан први велики Сабор РПЗЦ. Сврха новообразоване Руске Заграничне Цркве била је да поново уједини растурене делове Руске Цркве у Европи, Азији и Северној Америци.
Како смо казали, деловала је самостално све до 17 маја 2007 године када је поново канонски сједињена са Московском Патријаршијом.
Акт о канонском општењу Московске Патријаршије и Руске Православне Цркве у инос
На прославу пете годишњице успостављања јединства 17 маја 2012 године у Москву је допутовала делегација из иностранства на челу са првојерархом РПЦЗ, митрополитом Источно-Америчким и Њујоршким, Иларионом. У делегацији су били архиепископ Берлинско-Немачки и Велико-британски, Марко, који је активно учествовао у раду комисије за превазилажење одвајања од Московског патријархата.
Међутим, ових дана архиепископ Марко сматра да Текстови докумената за Свеправославни сабор изазивају бојазан:
"Текстови докумената који ће се разматрати на Свеправославном сабору на Криту су нејасни, замршени и изазивају озбиљну бојазан у европским православним епархијама", изјавио је у уторак у Москви први заменик председника Архијерејског синода Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ) Берлински и Немачки архиепископ Марко (Арндт).
Ко је заправо архиепископ Марко, који је све учинио, да дође до "јединства" између Руске Заграничне Цркве и Московске Патријаршије у Русији и који је сво време тежио да постане (једини) првојерарх Руске Православне Цркве у иностранству, док сада излази у јавност тобоже критикујући "јеретичке документе из Шамбезија који чекају усвајање на Критском сабору"?
О томе смо потражили у архиви и нашли веома занимљиву информацију, готово пророчке речи у књизи бившег КГБ обавештајца Константина Преображењског објављене на "Порталу Кредо" 2002 године, одакле смо преузели овај чланак.
Архиепископ Марко (Арндт) из Берлина је архијереј Руске Православне Заграничне Цркве - РПЗЦ (под омофором митрополита Лавра - кључна фигура уједињења РПЗЦ и Руске православне цркве Московске патријаршије - РПЦ МП (прим. прев.).
Али ко би могао да ми објасни зашто?
Ко је за ово овластио архиепископа Марка? Или то спада у добровољни социјални рад, како се говорило у совјетско доба?
Нема одговора. Као и на нека друга питања, као рецимо у вези његове биографије. На пример, како се нашао на Западу? Или зашто га је КГБ пустио из затвора 1979 год.? Ово подсећа на биографију совјетског патријарха Пимена, из које су такође испале најзанимљивије епизоде.
1. Такве КГБ није пуштао тек тако.
Године 1979 архиепископ Марко је ухапшен приликом преласка совјетске границе ради уноса анти-совјетске литературе. Ког датума се то десило, нико не зна? Колико је временаМарко провео код КГБ-а, један дан, два или више? У то је време архиепископ Марко био активиста Народног радног савеза (НТС) - некада борбене белогардејске организације, затим прожете КГБ агентима.
Данас неки руски емигранти овако говоре:
- Можда је КГБ једноставно преплашио архиепископа Марка, па га пустио да иде са милим Богом?
Уверавам вас као пензионисани потпуковник КГБ-а: овако нечег није могло бити. Јер је увоз анти-совјетске литературе обухваћен чланом 70 УК РСФСР Кривичног закона "Анти-совјетске агитације и пропаганде". Сматран је за посебно опасан злочин против државе и обећавао дугогодишњу робију.
И како би се чекистички официри који су ухапсили Марка, оправдали пред својим претпостављеним, где им је ухапшеник, шпијун и тд.?
Онда, зашто је пуштен? И где је конкретан резултат, који је толико код КГБ-еовца цењен и хваљен, или како су тамо говорили "суве материје"?
Ослобођење странца који им допада канџи нелогично је, јер би га чекисти свакако искористили у циљу своје промоције. А у овом случају његову слободу размењују за врбовање странаца, што се сматра највећим достигнућем чекистичког деловања. Од тада његова каријера (архиепископа Марка прим. прев.) иде према горе. О томе, како врбовати странце који су хапшени, учили су у Минској школи КГБ-а.
Наивног је западњака врло лако преварити. У ту сврху користи се тактика "доброг" и "лошег" полицајца. Истина, ова је тактика коришћена и за "обраду" совјетског народа.
"Лош" иследник говори овако:
- Е, сад си пао! Претпостављам да си читао у вези совјетског система и концентрационих логора "Архипелаг Гулаг", књигу руског писца Александра Солжењицина, коју је написао према властитом искуству? Све до данас у нашим лагерима ништа није промењено? Затворићемо те тамо седам година, а нашим агентима међу затвореницима наредићемо да те сваког дана силују. Ни два месеца нећеш издражти!
Али у разговор упада "добри" полицајац-иследник:
- О, не буди тако окрутан према нашем пријатељу! На крају крајева, он ће сарађивати, зар не?
Странац потпуно застрашен, јер сличан третман никада није доживео, резигнирано клима главом.
А онда му добар полицајац гура лист папира и оловку.
- Напишите потврду: "Обећавам да ћу сарађивати са КГБ-ом", - рекао је изненада повишеним гласом.
Ако странац одбије, поступак може потрајати дуже време.
Године 1979 био сам старији поручник КГБ-а, и добро се сећам те опрезности коју КГБ примењује на увоз анти-совјетске литературе. Супротстављање овој појави био је не само контаобавештајни задатак, ловити такве као што су Марко, већ је то задатак и обавештајаца који су радили у иностранству.
Врбовање продаваца у руским књижарама по западним земљама, приморавајући их да их информишу о совјетским грађанима који код њих купују забрањену литературу, био је примарни задатак ових обавештајаца.
Апсолутно сви представници страног трговачког удружења "Међународна књига" у совјетском трговинском представништву били су обавештајни политички КГБ официри.
И управо су они врбовали и регрутовали продавце руске литературе.
Том су приликом били директни:
- Ако нас будеш извештавао о совјетским купцима, закључићемо са тобом уговор да не будеш на губитку. Иза нас стоји богата држава.
И када западни бизнисмен, понекад руског порекла, бива понесен у својим похвалама, обавештајци би му изненада реским тоном наредили:
- Напишите потврду!
Након тога, над главом поузданог продавца књига би до смрти висио Дамоклов мач од ризика хапшења због контраобавештајне делатности у својој земљи.
Да бих дочарао атмосферу тих година, назвао сам добро познатог активисту за људска права у Москви, Сергеја Григорјанца, који је у логорима провео девет година, зато што је осуђен управо по 70 члану, "Анти-совјетске пропаганде". И питање, зашто га тај исти КГБ није ослободио као архиепископа Марка? Јер знамо да ФСБ, наследник КГБ и даље не воли такозване бранитеље људских права. Крајем осамдесетих, после перестројке, Сергеј Григорјанц успева да створи Фонд за људских права "Гласност" са циљем раскринкавања активности КГБ-а. Организовао је међународне конференције "КГБ: јуче, данас и сутра", када је ФСБ шкргутао зубима, али да га тих година спречи у активности, није могао! Иако су чак у кратком периоду Сергеју Григорјанцу убили сина, а органи безбедности у неколико му наврата наговештавали да су то они извели.
Међутим, са Путиновим доласком на власт ФСБ је схватио да су му руке везане. Крајем 2003 године, у атмосфери отворене провокације, "Гласност" је успела да одржи своју последњу конференцију "Улога служби безбедности у руској управи", након чега је блокирана (прим. прев.).
Сергеј Григорјанц испричао ми је следеће: "Ако се рецимо седамдесетих година код неких путника приликом уласка у земљу пронашла некаква антисовјетска литература, против те особе је подизана оптужница за анти-совјетску пропаганду. У таквим случајевима истрага је била у надлежности КГБ-а. Ако би у питању био ко од странаца, који би ипак из политичких разлога морао бити пуштен, то су тада чинили на скандалозан начин. Странац би био протериван из Совјетског Савеза и за увек добијао забрану улазне визе. Чињеница да је КГБ са архиепископом Марком поступио тако "хумано", говори о томе, да је могуће између њих "пао пријатељски споразум".
Недавно ми руку допао хит број 2741 листа "Наша страна", у коме је објављен мој чланак "Неправилни брак". У истом броју сам прочитао чланак Николаја Казанцева "Улога солидарности у капитулацији". Мене, као бившег чекисту неописиво је погодила следећа мисао чланка: "НКВД-исти су различитим начинима своје агенте имплементирали у редове НТС. Један од њих се састојао у лечењу оних који су настрадали у њиховим "канџама".
У том смислу, дужни смо веома разложно да се замислимо над биографијом архиепископа Марка Берлинског зато што је у питању не његова, већ судбина Истинске Цркве чијим Светим Синодом руководи и фанатичном опседнутошћу покушава да Цркву у иностранству (Зарубежну Цркву) подчини КГБ шпијунима Московске патријаршије. У младости, господин Арндт био је веома активни солидариста и још као мирјанин (лаик), путовао у СССР са антисовјетском литературом. Тамо је ухапшен. Иако је неколико његових другова након неколико часова испитивања пуштено - Марко је остао тамо неко време (нису га одмах пустили)! Сматра се, да су чланови Синода за време митрополита Филарета дознали о овој веома сумњивој епизоди - сигурно је да Марко не би постао епископ Зарубежне Руске Православне Цркве".
Односно о чему је реч? Испоставило се да Марко о овако важним околностима није обавестио своје претпостављене црквене старешине, као што је његово хапшење од стране совјетске контраобавештајне службе?
Али чудна је и друга околност! Човек је ослобођен из кагебеовске тамнице. Дакле, није подигнута никаква оптужница и он је правно чист и сада, уместо да случај искористи и јавности прикаже "нелегитимни правни поступак", он ћути "као заливен", чиме се додворава својим мучитељима. Зар ово није јасан знак врбовања, што потврђује чињеницу пријатељског споразума са КГБ-ом?
А где су докази? - питају ме.
Могу бити само два доказа - наведена потврда о обавештајној сарадњи или доказ пријема у контраобавештајну службу друге државе?
Чак ако неко и успе да види Марков тајни досије, опет неће моћи да искористо као доказ, зато што су реална имена замењена псеудонимима:
- Данас се Иванов састао са "Петровим".
Имена алијас агената пишу се под наводницима, иследничка имена без наводника и сада погађај ко је ко од њих?
Само имена шефова биће оригинална и управо због њих странцима не показују тајне досијеје, чак и оне у којима су имена тајних агената давно дешифрована.
Што се тиче потврда, њих заврбовани странац може да одбије да потпише. То је дозвољено, али се у извештају о запошљавању обавештајаца уноси следећа реченица: "Потврда није одрађена у складу са оперативним правилима".
Надлежним органима, наравно, овакав обрт ствари никако се не допада, јер на крају крајева у КГБ-у нико никоме не верује. Али шта ако у стварности не постоји никакав агент већ обавештајац једноставно новац ставља у свој џеп, да не кажемо подкрада обавештајну службу? Таквих случајева има масовно и за њих су користили добро познати књижевни термин - "мртве душе", док потврда која се потписује, служи као формалност, колико би се умирили КГБ шефови.
Теоретски, Марков се потпис може видети. Ако он заиста постоји, тада се чува у архиви једног од одељења обавештајне службе спољних послова (број одељења је познат, али га конкретно неће објавити да не би "оцинкарили" обавештајца). Он је похрањен на сигурном, у приземљу велике зграде у московском приградском насељу Јасеново, са погледом на живописну зелену ливаду богату дивљим цвећем у летњем периоду, из које, због масивних решетки на прозорима, нећете моћи побећи.
Страна Контраобавјештајна служба, такође, може да докаже да овај или онај грађанин своје земље тајно сарађује са руском Спољном обавештајном службом, али само ако крши законе. На пример, краде тајне дукументе. Али и агенти су различити! Главни међу њима - информатори. Ризикујући своје животе, они државне тајне своје земље пребацују у Русију. Зашто - свакако је реч о специфичној ситуацији. Али постоје и друге категорије агената. На пример, власници поштанских сандучића. Њихове дужности су много лакше - добијете писмо и безпоговорно га однесете где вам кажу - то је све.
Неке агенте са омаловажавањем називају помоћни. Наравно, они сами о томе ништа не знају. Њих врбују за обављање специфичних обавештајних задатака - од телефонског позива до убиства.
А ту су и агенти утицаја, који утичу на политику своје земље у позитивном за Русију духу и они обично закон не крше.
Ако је архиепископ Марко заиста КГБ агент, он тада спада у ову категорију. Одговара ли његова активност спољнополитичким циљевима Путинове администрације? Безусловно, да. Она помаже потчинити Москви Цркву у иностранству, како би се преузела контрола над руском емиграцијом.
А да ли она одговара његовим личним циљевима? Заиста, у новинама о томе већ пишу, да Марко жели да постане поглавар немачке митрополије Московске патријаршије.
Али овде се то, мислим, неће десити. Јер архиепископ Марко, без обзира колико је оштроуман, не зна основна КГБ правила, а она налажу, отарасити се агената који су испунили своју мисију. На крају крајева, они знају превише, па самим тим постају опасни. Сада од њих зависи контраобавештајна служба и, штавише, дрхти у очекивању да бивши агенти избрбљају нешто сувишно.
Довољно је сетити се судбине британског дуплог шпијуна из Хладног рата Кима Филбија. У младости, тридесетих година, био је регрутован од стране совјетских обавјештајаца. Поверовао је у комунистичку идеју, али у СССР-у никада није био. Тридесет година касније, након неуспеха, први пут је тамо отишао бежећи од својих бивших британских колега. Видевши мрачну реалност шездесетих Хрушчовљевих година, схватио је да га је КГБ читавог живота вукао за нос.
Филби је почео да пије и умро је од свих напуштен и заборављен. Сличних примера има доста, али то није тема нашег чланка.
Са огромним искуством иза себе, руска обавештајна служба рачуна на нестабилност, похлепност и незахвалност људске природе. Да, данас је Марко сасвим задовољан стварима, али сутра? Шта ако се увреди на Москву и у јавности се појави његов интервју у коме се покаже да је берлински грађанин у ствари радник стране Спољнообавештајне службе?
Након свега описаног, архиепископ Марко је на крају филтриран и кроз Московску патријаршију!
На крају 80-тих година, на врхунцу "Горбачовљеве перестројке", Виленски и Литовски митрополит Хризостом (Мартишкин) за себе јавно изјављује да је он - КГБ агент. Ако је то себи дозволио Хризостом - Совјетски човек, који је прошао сурову школу преживљавања у тоталитарној држави, онда шта се може очекивати од архиепископа Марка, навикнутог на западну слободу говора.
Па зашто дакле себи стварати будуће проблеме? Зар није лакше на место немачког митрополита именовати другог архиепископа у Берлину и Немачкој? Он се зове Теофан и именовала га је Московска патријаршија.
2. Архиепископ Марко - држављанин Русије?
У биографији овог архипастира постоји још једна тајна налик првој. Нико заправо не зна, како се Марко нашао на Западу. Николај Казанцев, у свом чланку "Улога солидариста у капитулацији" ("Наша земља", број 2741) каже овако: "Поред тога, он је васпитаник комунистичке Немачке и као добровољац ступио у армију, где је постао официр. Питам се, што би било занимљиво и широј јавности да зна, у којим је све армијама служио"?
Опростићемо ауторово непознавање нијанси војне службе. Ниједна од социјалистичких земаља није дозвољавала да након одслуженог војног рока аутоматски можете постати официр. То једноставно не може бити. За то је било потребно завршити Војну академију или Грађански институт у чијем се оквиру налазила и војна катедра.
Све ово је веома чудно, као и Марково добровољно ступање у војну службу.
На крају крајева у ДДР-у је служење војног рока била обавеза! Добровољно или не, али након завршене средње школе или факултета, сви би младићи постајали житељи војних касарни и облачили војну униформу. Знам тачно да лично архиепископ Марко сво време акцентира свој добровољни одлазак у армију, који узгред, нема никакав правни значај.
Али истовремено, нико не зна како се у ствари нашао на западу. Круже приче, да се Марко у Немачку преселио 1963 године. Али тада, да се овако нешто изведе легално, није било могуће, тим пре то није могао учинити један виши официр. А опет, да је Марко побегао, тада би га прогласили издајником и никада се више не би усудио да оде у Совјетски Савез због ризика непосредног хапшења.
Ипак се на овај корак одважио. Чак је био и хапшен. Али не, одмах су га пустили! Верујте ми, старом официру безбедности: све је то веома чудно. То не може бити.
Ове речи потврђује и један бивши, веома познат високорангирани КГБ официр и казао, да архиепископ Марко у то време није могао легално да напусти ДДР другачије него уз помоћ државних органа безбедности - Штази. Омладину из социјалистичких земаља нису пуштали на запад ни под којим околностима. Утолико више овако нешто није дозвољавано официрима.
У контексту тадашњег ДДР-а официр је могао да оде на запад само у својству агента.
Овде, много коцкица долазе на своје место. Чудно добијање официрског звања без завршене војне школе може се објаснити курсом за обавештајца, где је добио чин поручника. Највероватније, да и његова војна служба спада у припрему за тајног агента.
Колико је мени познато, многи од обавештајних официра ДДР узимали су совјетско држављанство након пада тамошњег социјализма. Шта ако је и архиепископ Марко сада руски држављанин? Тада то на предмет баца сасвим друго светло...
Извор: "Портал-Кредо.Ру"
Са руског превeо и приредиo: Славиша Лекић
теолог, мисионар, свештеник и професор
20.03.2018. године.
Нема коментара:
Постави коментар