Kako sam tragao za crnogorcem koji je "zaredio papu Franciska

Buenos Ajres, Argentina - Kada me je decembra 1997 godine njegova ekselencija gosp. dr. Kardoso Kamilo, ministar vera i sekretar za odnose sa verskim zajednicama u Republici Argentini zvanično pozvao da dođem u Buenos Ajres na obeležavanje Jubileja Argentinske i Južno-američke Eparhije Ruske pravoslavne crkve, nalazio sam se više od hiljadu kilometara od argentinske prestonice i bio u provinciji "Ćako" (na severu republike Argentine, bliže Paragvaju, Brazilu i Boliviji nego svojoj prestonici Buenos Ajresu), gde sam formirao parohiju sa našim ljudima, koji su više od 50. godina živeli bez sveštenika. Ujedno sam podizao i crkveni stan pored tamošnje crkve (1).

Živeo sam među našim crnogorskim iseljenicima, koji su već druga, treća i četvrta generacija naših ljudi rođenih tamo, ali se bore da ne zaborave svoje poreklo i korene. Tada na nivou institucije niko nije bio zainteresovan za te naše ljude koji su pošli "Gavanovim stopama u svet", sem nas nekolicine idealista po tom pitanju.

Svojim su precima podizali spomenike i u njihovu čast organizovali svečanosti. Tada sam osveštao i spomenik sedmorici prvih crnogoraca koji su stigli na ovo područje i formirali mesto zvano "La Colonia Montenegrina", 1917. godine.

Slaviša Lekić, sveštenik za vreme proslave 80 godina od osnivanja "Colonia La Montenegrina" osveštava spomenik prvim Crnogorcima pristiglih iz Crne Gore u ovo mesto 1917. god. / fotografija: Katalina Milović (2)

 Ruska Pravoslavna Crkva u Argentini pripremala se da obeleži svoju 50-godišnjicu 7 decembra 1997 godine, u  Blagoveštenjskom sabornom hramu u Buenos Ajresu, uz prisustvo Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Smolenskog i Kaljingradskog Kirila predsednika Odeljenja za Inostrane Crkvene poslove Moskovske Patrijaršije u Svetom Sinodu Ruske pravoslavne crkve (a današnjeg Ruskog patrijarha).

Budući da sam tada bio jedini sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve na argentinskom tlu, ujedno sam bio i predstavnik naše crkve na tom kontinentu. Iz tog sam razloga dakle, morao da pođem na proslavu značajnog ruskog jubileja, jer je ruska dijaspora u Argentini veoma ugledna i uticajna, a sa njom zajedno, kao pravoslavna braća, zajednički su podizali svoje verske objekte (crkve) i formirali verski život i naši ljudi iz gotovo svih krajeva tadašnje Jugoslavije: Srbije, Crne Gore, Like i Korduna, Slavonije, Vojvodine, Makedonije pa tim pre, kao predstavnik SPC morao sam neizostavno prisustvovati ovom svečanom događaju. 

Svečanost se produžila na nekoliko narednih dana, gde je sem prepodnevnih arhijerejskih službi po ruskim hramovima u Buenos Ajresu, obično popodnevno vreme posvećivano razno-raznim prijemima pri ministarstvu Republike Argentine, uz prisustvo kako tamošnjih Rusa tako i raznih ličnosti iz argentinske politike-diplomatije, naučnih krugova, poslovnih ljudi i ostalih poznatih javnih poslenika iz svih oblasti.

Kao predstavnik SPC imao sam posebno mesto i pažnju čak i ispred grčkog buenosajreskog mitropolita, starine Genadijusa, kog sem glavne svečanosti nisu pozivali tamo gde se ticalo Rusa i što je bilo isključivo "Ruska stvar", ali mi, predstavnici Srpske crkve imali smo prednost i nas su pozivali - mene kao sveštenika i predstavnika Srpske crkve u Argentini na sve prigodne skupove tih dana.

Tada sam iskoristio priliku, da na pitanje mitropolita Kirila (sadašnjeg ruskog patrijarha) u vezi Metohije objasnim, šta se tamo dešava? I ima li šansi da će doći do mira!? Odgovorio sam u smislu: 

- Vaše Visokopreosveštenstvo, na žalost, mira neće biti, Kosovo i Metohija je naša neprebolna rana, jer je to ne samo naša duhovna već i nacionalna kolevka ili kako mi velimo, Metohija je Srpski Jerusalim, a nama se ne dozvoljava da na toj svojoj postojbini živimo i organizujemo našu zajednicu! 

Zamolio sam ga da nešto učine tim povodom, misleći na kako Rusku Crkvu, tako i na samu državu Rusiju. Mitropolit Kirilo me je pažljivo saslušao i bio sam ubeđen da će nešto silno po pitanju Metohije uraditi. Ali, sve što je uradio, bilo je da je nagovorio tadašnjeg moskovskog patrijarha Aleksija Drugog da 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, poseti Srbiju u pratnji naravno, mitropolita Kirila (a sadašnjeg ruskog patrijarha) i "Srpskom narodu pruže podršku i izraze svoje divljenje"(3).  

Posle nekoliko godina Šiptari jednostrano proglašavaju nezavisnost Kosmeta, 17. februara 2008. godine (4).

Međutim, šta se još desilo na ovim "prijemima"? Tu, kao što rekoh, prisustvovalo je mnogo javnih ličnosti, između ostalih i iz politike, kao i verskih konfesija u Argentini, od kojih je zvanična vera u katoličkoj Argentini, naravno - Rimokatolička! 

Uz prisustvo tadašnjeg predsednika Argentine Karlosa Menema, tik pored njega stajao je nadbiskup Mercedes-Luhana, Emilio Ognjenović. Po prijateljkom ćaskanju, zaključih da je sa predsednikom Menemom u vrlo bliskim odnosima. 

Crnogorac koji je bio u mojoj pratnji primetivši moju znatiželju reče mi: 

- Ognjenović je naših korijena! Veoma je utjecajan u Argentini, svakodnevno drži govore na televiziji i rekli bi, siva predsjednikova eminencija... 

- Pa vidim po prezimenu, rekoh, nego da mu priđem, želim se upoznati sa njime. 

- Ne! Resko me prekide u planu moj pratilac i prevodilac i sam uticajan i poznat u tim krugovima. 

- Zašto? Pa možda bi našoj zajednici ovde dobro došlo poznavanje i sa takvim čovekom, budući da kao što vidiš SPC uopšte ne misli o vama u Argentini, čija je dijaspora gotovo nepoznata u Srpskoj Crkvi! Pa mene i moj nadleži episkop ne kontaktira da bar pita kako živim, a kamo li da od njih zahtevam nekakvu pomoć. I vidite li, dragi gospodine, kako to Rusi rade i kako su povezani, evo ti baš ovde evidentan primer, izgovorih u dahu.

- Znam ja to, reći će ovaj gospodin, ali Ognjenović definitivno ne, kasnije ću ti ispričati i zašto. Tako sam propustio šansu da upoznam Emilija Ognjenovića, nadbiskupa, koji je zahvaljujući ugledu koji je uživao, kome kao tadašnjem biskupu argentinske Mercedeske biskupije (kasnije dignuta u rang Arhiepiskopije), pripala čast da 27 juna 1992. godine, zajedno sa kardinalom Antonijem Kvaraćinom i apostolskim nuncijem Ubaldom Kalabresijem, u Buenos Ajresu zaredi u biskupski red Horhea Marija Bergoljija, koji će kasnije postati današnji papa Francisko (5). 

Kada se svečanost napokon završila i "svetla pogasila", u svom stanu moj prevodilac mi poče objašnjavati razlog zašto se ne trebam povezivati sa Ognjenovićem. 

- Naime, Ognjenović, reče on, po ocu jeste porijeklom crnogorac, ali mu je majka hrvatica, pa je pod njenim utjecajem i kršten u katoličkoj vjeri, kasnije pošao na vjerske studije i kao što vidiš postao utjecajan argentinski nadbiskup. Svoju popularnost je iskoristio da nagovori predsjednika Argentine Karlosa Menema, koji je porijeklom pravoslavni Sirijac, da prilikom raspada Jugoslavije, iz Argentine dostavlja oružje u Hrvatsku.

To mi je dakle, ovaj crnogorac ispričao te 1997 godine, koje su reči mnogo kasnije i potvrđene, kada je juna 2013. godine bivši argentinski predsednik Karlos Menem osuđen na sedam godina zatvora zbog krijumčarenja oružja u Ekvador i Hrvatsku 90-tih godina dok su te zemlje bile pod embargom (6). 

Tada, kada Emilio Ognjenović, nadbiskup Mercedes-Luhana u penziji, već dve godine nije bio među živima, umro je januara 2011 godine.

Dajem sebi reč ...

Nadbiskup Emilio Ognjenović, Buenos Aires - Argentina

Sebi sam stavio u zadatak i zarekao se, da moram naći biskupa Ognjenovića i zapitati ga: zašto je on, kao biskup, versko lice, hrišćanin, slao oružje za brato-ubilački rat, kada su Crnogorci, Srbi iz Hrvatske i Srbije, krvarili i kada se raspadala Jugoslavija, a da nas niko nije pitao, da li to želimo ili ne!?

Godine su prolazile, prošla je i decenija i puno tog se (za to vreme) desilo, no svoju datu reč nisam zaboravio.

Sa Njegovom Ekselencijom gospodinom dr. Hoseom Kardosom Kamilom, ministrom vera i sekretarom za odnose sa verskim zajednicama u Republici Argentini (el director de Cultos de la Nación), vremenom sam postajao sve prisniji, pa sam tu prisnost iskoristio da nešto podrobnije doznam o biskupu Emiliju Ognjenoviću, u kom je periodu unapređen u nadbiskupa (to je u rangu pravoslavnog arhiepiskopa). 

U međuvremenu je Horhe Mario Bergoljo 3. juna 1997. godine imenovan za koadjutora i nasledio kardinala Kvaraćina posle njegove smrti 28. februara kao nadbiskup Buenos Ajresa. Istovremeno je bio biskup za vernike istočnog obreda koji žive u Argentini, a Emilio Ognjenović se povlači u penziju, ali je ipak na molbu kardinala Bergolja (sadašnjeg pape Franciska) kog kao novoizabranog i neiskusnog kardinala Argentine trebala podržati i obučiti "iskusna ruka", koju je on video u ruci biskupa Ognjenovića. On prosto moli Ognjenovića, da, iako je penzionisan, neka ostane pored njega na ispomoći i usmeravanju, ukazivanju na pojedine propuste, što je ovaj i prihvatio. 

Samo posle godinu dana života pored Marija Bergolja, biskup Ognjenović, budući da je penzionisan kaže Bergolju: 

- Ja ti više ne mogu živeti ovakvim životom, penzionisan sam brate, pa odoh u zasluženu penziju, a tvoja je dužnost da dalje vodiš i rukovodiš argentiskom katoličkom crkvom, rukovodi kako znaš, ja ti neću smetati, osim toga, valjda si za ovu godinu dana i naučio nešto od mene, star sam brate, dozvoli mi da se povučem! 

Horhe Mario Bergoljo, dozvoljava Emiliju Ognjenoviću, biskupu kog je poštovao, koji ga je svojevremeno i "zaredio", da se povuče i proživi u miru svoje penzionerske dane.

Pogađate, sada mi je bilo još teže da dođem do Emilija Ognjenovića, no, reč je reč. Ministar Kardoso me je usmerio na ličnosti od kojih mogu diskretno dobiti kakvo-takvo obaveštenje u vezi Ognjenovića. Tragao sam.

Za svo to vreme pokušavao sam sa pokretanjem aktivnijeg crkvenog, ali i nacionalnog života u Argentini. Prisnost, pa čak i prijateljstvo sa argentinskim ministrom mi je dobro došlo, pa sam upriličo susrete sa raznim našim ličnostima sa njime, prvenstveno, mojim tadašnjim episkopom Mitrofanom, koji je za ovu priliku doputovao u Argentinu iz SAD-a. 

Slaviša Lekić, 28. novembra 2007 godine, sa delegacijom SPC i Njegovim Preosveštenstvom G. Mitrofanom u poseti kod ministra vera republike Argentine - Kardosa Kamila (7)

Promovisanje Amfilohija na Južno Američkom tlu

Ono što sam smatrao svojim ličnim uspehom je (od kada su zatim počeli da se svi odjednom "interesuju za Južnu Ameriku"), da bar nekog iz SPC pridobijem da se zaintersuje za Argentinu, za ove ljude ovde, za Južnu Ameriku. Sagovornika sam pronašao u crnogorskom mitropolitu Amfilohiju i verovao da, zbog Crnogoraca koji su u Argentini, iskreno prihvati i zauzme se za stvar, a na način koji sam mu želeo predočiti. 

Prilikom njegovog dolaska na ovaj kontinent u posetu Argentini, pokrenuo sam čitavu kampanju i digao na jedan veoma visok nivo, uključivši u istu ne samo našu Ambasadu, nego i argentinsku vlast, kao i druge ambasade tamo, prvenstveno Ambasadu Rusije. Svi su bili "mobilisani". Mitropolit Amfilohije je dočekan na najbolji mogući način i sva vrata u Argentini su mu bila otvorena. Sve je učinjeno, samo da dođe i vidi, kako ovi ljudi pate bez svoje matice, ali još više što ih je rodna gruda - zaboravila!

Naravno, moj prijatelj, ministar Kardoso je i na aerodrom došao, kako bi dočekao mitropolita, a kasnije, tokom trajanja posete, pozvao ga je i u svoj dom, kao dragog gosta, kao nekog svog, a ne kao ministar koji kurtoazno prima u svoju kancelariju visokog crkvenog dostojanstvenika. 

Od posete je mnogo očekivano, savetovao sam mu puno stvari, šta da uradimo i pokrenemo, a prvo da formiramo Južno Američku eparhiju sa sedištem u Buenos Ajresu. Ja tada sa te distance, nisam mogao pretpostaviti, da mitropolit Amfilohije u stvari, sebi priprema odstupnicu u slučaju da ne bude izabran za patrijarha SPC. To se i desilo posle nekoliko godina, kada se opet setio Južne Amerike i tek tada, pošto nije izabran za patrijarha SPC, koristi Argentinu i Južnu Ameriku za svojevrstan obračun sa novosadskim episkopom Irinejom, pa u Argentini formira buenosajresku eparhiju, što mene takva kalkulacija više nije zanimala. Ali je ostalo zabeleženo da sam ostao "duhovni otac" i idejni tvorac stvaranja Južno Američke eparhije.

Na kraju pronalazim Emilija - Milana Ognjenovića 

Moje veze sa ministrom zaista se pokazaše korisnim, jer iskoristih kako njegove savete tako i veze na koje mi je ukazao, pa nakon dugog traganja doznao sam gde se nalazi Emilo Ognjenović, kome je otac Crnogorac nadenuo ime Milan, ali kako u Argentini svoje ime morate prilagoditi pa je od Milana postao Emilio. Kao takav je postao i poznat argentinskoj javnosti i ušao u istoriju.

Doznao sam dakle gde živi, ali nisam odmah otišao da ga posetim, želeo sam ispitati kraj gde živi i kakva je tamo situacija. Tom prilikom sam doznao da su moje sumnje opravdane, da je kraj u kome živi zaista problematičan, zbog visokog stepena kriminaliteta u tom delu grada Buenos Ajresa, dok je on sam bezbedan. Meni je problem da prođem, da bi došao do njega, kroz kriminalnu zonu, pa ako preživim, stićiću tamo gde živi, a živi u domu koji pripada Vikarijatu buenosajreske Nadbiskupije (Arhiepiskopije) koji je adaptiran u dom za penzionisana i bolesna sveštena lica smešten u buenosajreskom predgrađu Flores, u ulici Kondarko broj 581. 

Sam dom je opasan visokim i poput španskih hacijendi debelim zidom, visokom kapijom, instaliranim video nadzorom od nekoliko kamera i obezbeđenjem. 

Jednog dana 2007 godine, odlučih i pođoh u posetu čuvenom argentinskom nadbiskupu Emiliju Ognjenoviću, rešen da mu ispričam ono što mi godinama leži na srcu, a tiče se naših krajeva u kojima je besneo rat, gde su mnogi naši ljudi ostali i bez domova i porodica. Žao mi je što i crkva, koja treba da miri, naprotiv, stavlja se na jednu od zaraćenih strana i podstiče rat. Želeo sam mu reći o Dubrovniku, budući da mu je majka iz tih krajeva, da nije baš sve tako kako je tada kružilo po zapadnim medijima... i u tim razmišljanjima shvatih da sam već blizu, pa moram obratiti pažnju na brojeve koje pratim na susednim objektima. 

Pozvonio sam na kapiji i na interfon se prestavih kao pravoslavni sveštenik iz kraja nadbiskupa Ognjenovića, kog želim upoznati i ispričati mu novosti iz starog kraja. Kapija na daljinsko otvaranje se otvori i ja zakoračih u lepo uređeno dvorište, na popločanu stazu širine 3-4 metara, koju je sve do zgrade natkrivala vinova loza, ali primetih da je perfektno uređeno dvorište u stvari, cvetna bašta.

Dugačka zgrada je bila belo okrečeno starije zdanje na sprat. Imala je dosta prostorija, pa mi je bilo jasno zašto je odlučeno da bude neka vrsta doma za stara sveštena lica.

Dežurna časna sestra me je dočekala na vratima, uvela u hol i kazala da sačekam dok obavesti nadbiskupa o poseti i popela se na sprat. Vrativši se reče mi da sednem na sofu i sačekam malo. Hol je bio uredan i čist. Odisala je svežina. Nakon dvadesetak ili malo više minuta sam pozvan da se popnem gore i odem do nadbiskupa koji me očekuje. Kada mi je pokazana soba, čija su vrata već bila otvorena, pa sam bio lišen onog što nikako ne "varim", klasičnog kucanja i neizbežnog pitanja, ko je, ovo je bila blagodat, jer je nadbiskup Emilio Ognjenović već bio na vratima - očekivao me! 

U crnom odelu, sa crnom košuljom, sveže obrijan (što sam shvatio kao posledicu svog čekanja u holu) gotovo u "stavu mirno" dočekao i pozdravio me. Delovao je elegantno, ali mesto onog Emilija, kog sam pre deset godina video na prijemu prilikom ruskog jubileja i onog koji je gromoglasno sa predsednikom Karlosom Menemom slao poruke sa govornice u etar, delovao silno, sada sam pred sobom ugledao starog, oronulog, gotovo skrušenog čoveka, čoveka sa našeg podneblja, za kog mi se učinilo da ga poznajem, pa se silom uzdržah da ne kažem: kako ste komšija?! 

Umesto toga, on slabašnim, ali razgovetnim glasom mene zapita našim lošim jezikom, u stvari, kasnije sam shvatio, to je arhaična mešavina dalmatinskog i crnogorskog jezika : 

- Dobro mi doš'a, kako si? 

Impozantna figura, od metar i osamdeset, otprilike, sada u ovim godinama, a u mladosti mora da je bio "grdosija", pomislih. 

Ali nisam imao vremena za dalju analizu, već odgovorih na pitanje da sam dobro, tim pre što sam njega pronašao i imam mu što-šta ispričati. 

Kao da je pretpostavljao o čemu sam želeo sa njime diskutovati, povede me u svoju, lepo nameštenu i čistu sobu i pokaza stolicu pored svog radnog stola, na kome je bilo dosta knjiga, katoličkih časopisa, razglednica iz Međugorja, časovnik, digitron, naočari, tranzistor... pored su bile još dve prostorije kao i kupatilo sa toaletom, sve malo, skromno, uredno. 

Spuštajući se na stolicu, već mi stiže prvo pitanje od domaćina: 

- Pa kako tamo kod nas sada stanje? Vi mene oprostite, ja ne govori dobro naški, ali... poče nadbiskup sa pitanjem i istovremenim opravdanjem u vezi njegovog lošeg jezika, a pri tom primetih da ne želi da govorimo španski, već želi iskoristiti moje prisustvo kako bi "trenirao" naš jezik, što sam razumeo i prihvatio konverzaciju. 

- Pa, započeh ja, ne brinite se za jezik, sporazumećemo se. 

- Hoćemo, vi mislite da ne bih bija gladan ako bih doša na Cetinje, znao bih poišćati krtole i sira, teškom mukom izgovori Emilio Ognjenović? 

- Svakako da ne biste ostali gladni, verujte mi, perfektno govorite, ništa niste zaboravili, sve mi je razumljivo, ohrabrih ga, što mu izmami zadovoljni osmeh na licu. 

- Lepo vam je ovde vidim, opet ću ja, udobno i mirno.

- Jeste, meni je fino, mogu se posvetiti sebi i molitvi, na to će Ognjenović, što mi poče dočaravati neku drugu sliku o ovom čoveku počeo sam sumnjati, nisu li sve to novinari izmislili, pa dodade, ovo zdanje pripada crkvi i pod direktnom je upravom našeg kardinala Bergolja.

- Aha, sada mi je jasno zašto je tako lepo uređeno i čuvano, dodadoh ja, našta se oboje nasmejasmo.

- Da li ste bili u našim krajevima skoro, zapitah?

- Odlazim, gotovo svake godine u Međugorje, što koristim da tom prilikom obiđem i druge tamošnje svetinje, reče nadbiskup Ognjenović.

- To je veoma pohvalno, ubacih se, no da li ste bili i do naše druge velike svetinje - Ostroga?

- Nijesam bija, a tolika mi je želja da odem pod Ostrog Svetom Vasiliju, pa se nadam da ću u buduće svoju želju ostvarit.

U ovom trenutku nadbiskupov je glas zadrhtao i učini mi se da mu u oku primetih suzu. Beše mi nekako mučno, pa dodadoh:

- Pričali su mi naši ljudi iz "Ćaka", tačnije iz mesta Maćagaj, gde je velika crnogorska kolonija, živeo sam jedno vreme devedesetih godina kod familije Nikčević, koji su mi najviše pomogli u osnivanju i održavanju naše zajednice tamo, pa pokojni gospodin Lazo Nikčević, koji je prvi puta posetio Jugoslaviju 1985 godine (pokazalo se i poslednji, jer je ubrzo umro) i njegova supruga Emilija mi reče da, kada se vratio nazad u Argentinu, na pitanje: kako je sada u našoj Crnoj Gori (?) odgovorio: 

- Nijesam mogao nit pretpostavit, da će se vako izgradit i prerasti u modernu, bogatu i lijepu državu! Da sam znao da će tako bit, nikada ne bih ni napušća Crnu Goru. Pa mi je njegova udova još dodala, kako je Lazo 1917 godine, sa Pandurice pošao kroz Albaniju kako bi se domogao Italije i dalje Argentine, pa je, priča gospođa Emilija, prvi put u životu jeo sladoled u Tirani. Tolika je bila beda u našoj Crnoj Gori, pričala mi je ova gospođa, a ja to ispričah biskupu Ognjenoviću.

- Da, meni drago što sada Crna Gora dobro, to dobra država danas, ja voli Crna Gora, iskreno će Ognjenović!

Bio sam dirnut, ujedno primetih da ovaj osamdeset-petogodišnjak uprkos svom izgledu postaje sve umorniji sa dozom uznemirenosti, koliko zbog godina, toliko zbog moje posete, što shvatih da se trebam već povući i ostaviti starog čoveka svom spokoju, pa rekoh:

- Zahvaljujem vašoj eminenciji na prijemu, ali ubuduće biću slobodan da vas pozovem u svoju crkvu kada budem organizovao kakvu svečanost, pa dođite i vi, upoznajte naše ljude, ima još od vaše generacije koji mi dolaze, pa da se upoznate i podelite uspomene o našim krajevima, a dosta njih ima koji su obilazili Crnu Goru i Ostrog, pa da se ispričate, na kraju dodadoh šaljivo, što bi kazao naš narod, da jezik ne zaboravimo.

- Hvala i živi bili, rado ću se odazvat, ako me budete pozvali doći u vašu crkvu.

Tu smo se i oprostili. Kada sam već bio na ulici, oprhvan raznim mislima, kroz glavu mi prođe sve o našem "bratoubilačkom ratu", "raspadu Jugoslavije", setih se kako su mi dvoje "mladih skojevaca" iz šezdesetih i sedamdesetih godina, tada već šezdesetogodišnjaci, probudivši me jednog ranog oktobarskog jutra 1991 godine, ne bih to mogao nazvati kucanje, već lupanjem na vrata crkvenog stana gde sam tada živeo, uz cinični osmeh uručiše mi poziv da se pod hitno javim u svoju rezervnu vojnu jedinicu, jer će se ići na Vukovar i da ne pokušavam da se skrivam niti eskiviram...

Naravno, ovako šta nisam mogao ispričati starom čoveku koji me je ljubazno primio u svom apartmanu. Mislio sam, biće još šansi.

Kasnije sam prilikom organizacija raznih svečanosti, proslava i jubileja slao pozivnice pozivajući nadbiskupa Emilija Ognjenovića, da dođe u našu crkvu, jer imam želju da ga upoznam sa našim ljudima, no nikada se nije odazvao, stalno je imao izgovor: te ove nedelje sam obećao tom i tom biskupu da ću služiti sa njime u njegovoj crkvi, te baš te nedelje imam planirano predavanje i tako dalje.

Nakon tri godine, krajem januara 2011 godine, vest koju prenose svi argentinski mediji glasi, da se  u 88 godini života tiho ugasio nadbiskupov život, umro je Emilio Ognjenović, čovek, Crnogorac po ocu, koji je ušao u istoriju kao onaj koji je sa pokojnim kardinalom Antonijem Kvaraćinom i apostolskim nuncijem Ubaldom Kalabresijem bio "suzareditelj u biskupski red Horhe Marija Bergolja", potonjeg pape Franciska (8). 

Autor: Slaviša Lekić

teolog, misionar, sveštenik i profesor

_________________________________________________

(1). https://mospat.ru/archive/1998/02/vr240282/

(2). http://vilakukoljac.montenegro.com/dijaspora/price/Katalina_Milovic_intervju.html

(3). http://www.pravoslavie.ru/srpska/75109.htm

(4).  http://sr.wikipedia.org/sr/Протести_против_једностраног_проглашења_независности_Косова_и_Метохије

(5). http://www.bljesak.info/rubrika/lifestyle/clanak/papu-franju-kao-biskupa-zaredio-svecenik-iz-crne-gore/18263

(6). http://www.rtv.rs/sr_ci/svet/zbog-sverca-oruzja-hrvatskoj-bivsi-predsednik-argentine-na-robiji_400350.html

(7). http://www.easterndiocese.org/vesti.html

(8). http://www.d24ar.com/nota/213859/muere-monseor-ogenovich-icono-de-la-linea-mas-conservadora-de-la-iglesia.html

 

Васељенски патријарх Вартоломеј јутрос је послао снажну поруку Турској у вези намере претварања Аја Софијe џамију




Из Храма светих апостола у Ферикију, Православни поглавар  споменуо је Турске планове да симбол Хришћанства претворe у џамију.

Васељенски патријарх је напоменуo, да ће такав потез милионе Православних верника окренути против Ислама.

Између осталог, приметио је: „Овај храм не би требало да буде узрок сукоба два народа. Припада не само ономе ко је власник споменика, већ и читавом човечанству. А Турски народ има одговорност да нагласи ту универзалност споменика.

Аја Софија као музеј је место и симбол сусрета, солидарности и међусобног разумевања између Хришћанства и Ислама.

Свако претварање Свете Софије у џамију претвориће милионе Хришћана широм света у непријатеље Ислама. Очекујемо да ће мудрост и логика на крају превладати".

Извор: https://www.exapsalmos.gr/2020/06/30/vartholomaios-gia-agia-sofia-an-ginei-temenos-tha-strepsei-tous-christianous-enantion-tou-islam/

Са грчког: Славиша Лекић
теолог, мисионар, свештеник и професор

У Пакистану пронађен велики крст из прошлог миленијума



Тим универзитетских археолога пронашли су на северу Пакистана повећи хришћански мермерни крст тежак између 3 и 4 тоне.

Према прелиминарним оценама, крст би могао бити стар око 1200 година, што сведочи о присуству хришћанствa првих векова на овом подручју!

Откриће је догодило у Скарду, на планини Каракороум у региону Балтистана. У пратњи мештана, представници Универзитета у Балтистану посетили су место открића крста ради почетне анализе пронађеног хришћанског aртефактa.

Обративши се јавности у вези свог открића, истраживачи су нагласили да је реч о једном од највећих крстова икада пронађених на индијском потконтиненту. Уједно је ово и први свети крст који је пронађен на Балтану.

Проректор Универзитета у Балтистану, Мухамед Наим Хан, нагласио је да када су пронашли крст он је "изгледао да се спустио директно с неба на планински венац Каракурумa".



Извор: https://www.vimaorthodoxias.gr/diethni-2/pakistan-vrethike-megalos-stayros-tis-perasmenis-chilietias/?utm_source=projectagora&utm_medium=contentdiscovery

Са грчког: Славиша Лекић

теолог, мисионар, свештеник и професор

Достојевски против евросодома: данас актуелниjе него икада!

"Ту се ђаво са Богом бори, а бојно су поље - људска срца ...".

Фјодор М. Достојевски - "Браћа Карамазови".

Данас многи користе ауторитет Ф. М. Достојевског и цитирају га, како уметници, тако и црквени великодостојници и културни прегаоци, политичари и новинари, државни службеници и бизнисмени. Али не увек и не сви схватају и прихватају Достојевског у његовом јединству и пуноћи његовог православног гледишта, којe обавија све аспекте нашег живота.

Ово произилази не због екстремних пишчевих уверења , већ из простог разлога што он, у својој уобичајеној искрености, није се бојао да: "каже истину и зло назове злом" (2, Т. 21. С. 15), или - по речима јеромонаха Романa (Матјушинa) - изнео би своје мишљење "у лице, слепима да би прогледали, а непријатељима на прекор" (види његов стих "Три врсте зла"). Време је често само потврђивало исправност и проницљивост великог уметника и cрцевидца.

Чак и када је први пут посетио Западну Европу у лето 1862 године, Фјодор М. Достојевски је стално размишљаo o питањy: "Како се у различитим временима Европа односила према нама - и стално нас је ломила и своју цивилизацијску културу нам је слала у госте и колико смо ми бивали цивилизованији и шта je цивилизација оплеменила у нама? "(2, Т. 5, С. 55).

Последица приближавања руске цивилизације европској се огледала у уздижућем духу и презирy према народу: "Нека сви буду око нас и опет неће бити лепши; али смо зато сами већ врло лепи; већ цивилизовани, пре Европљана, да се чак људима смучило, да нас гледаjy. 

Сада нас људи стварно сматрају странцима, ни једну једину нашу реч, ни једне од наших књига, нити једну мисао нашу не разумеју, - a то је у ствари оно, какав прогрес и желите".  

Самоувереност у својој "цивилизованој вокацији" доводи "рускe Европљанe" да негирају темеље руског живота: "без земљишта, без људи, националности - то је једини познати систем пореза, душа - tabula rasa, груда воска, из које можемо сада да извајамо правог човека, светског општечовека, Homunculusa - потребно je само да примените плодове европске цивилизације, али да прочитате двe или три књиге "(2, Т. 5, стр.59).

Ово, заузврат, подразумева не само променити спољни изглед људског живота, ког је дотакао "развој европске цивилизације", већ да то буде и велика промена његовог менталног, моралног и духовног карактера. 

У "Белешкама из подземља" (1864) Типичан јунак Достојевског, показује апсурдност теорије "обнове људског рода кроз систем сопствених предности" - такозвани "рационални егоизам", баца сумњу на тезy "да цивилизација опушта човека" - тј . постаје хуманији.

Он закључује: "цивилизацијa у човеку производи само свестраности и... апсолутно ништа више. A кроз развој мултилатерализма човек ... долази дотле, да проналази у крви задовољство ... најрафиниранији крволоци су скоро у потпуности сви били најцивилизованијa господa, којима разне Атиле и Стењке Разини нису дорасли ни обућу да чисте, ... "(2, Т. 5, С. 111-112).

 Данас постоје угледнe "цивилизованe" убицe: проналазачи смртоносних вакцина, абортмахери у белим мантилима и други "мудраци и љубитељи човечанства" - који су под заштитом "нелегалниx" демократскиx закона.

Либералнo настројени савременици Достојевског су нека од његових мишљења и "прорицања" идентификовали као експлицитно "претеривање", па чак и "глупошћу" - и стога су перципирали веома болно. 

Тако, према речима Варваре Васиљевне Тимофејеве, у разговору са "славним писцем" 1873 године, њој (тада 23 -годишњoj собарици) се учинило, да је Фјодор Михаилович (тада уредник часописа "Грађанин"), "заинтересован" за њу, а она је покушала да му се супростави:

"Они (либерали), - негодовао je Достојевски - пишу о нашем народу: " као дивљем и незналицама ... и који није европски такмац ...". Да, наш је народ - светац у поређењу са тамошњим! 

Наш народ никада није достигао такав цинизам, као што је рецимо у Италији. У Риму, у Напуљу, су ми на улицама такве гнусобе предлагали - младићи, скоро деца. Одвратни, неприродни пороци - и свима доступни, а да нико због тога није огорчен. 

И покушајте исто то овде код нас! Сви би то осудили, зато што је ово код наших људи смртни грех, а тамо је - манир, једноставнa навикa - и ништа више. И то је - "цивилизација" коју желе да наметну народу! Са тим се никада нећу сагласити! До краја мојих дана ћу се борити против њих - и нећу одустати.

- Али не, баш такву цивилизацијy желe да нам пренесу, Фјодоре Михајловичу! - Нисам могла да одолим, сећам се, убацила сам.

- Да, свакако баш такву! - одбрусио је жестоко. - Зато што другa и не постоји ... Ово пресађивање, готово увек почиње, ропском имитацијом луксуза, моде, па до тамошњих разно-разних наука и уметностима, а завршава содомијом и свеопштом сексуалном перверзијом ... "(1, том 2, стр 179-180).

 Управо нам баш такву ситуацију данас калеме. Култ "содомске лепоте" је у супротности са хришћанском Лепотом и има за циљ да својим посведневним наметањем уништи свет у свим видовима свог постојања, небивалог на земљи, још од времена Содоме и Гоморе процватa "похотног бестијалног друштва" (2, Т. 10. С. 201) - што представља јасан је знак да модернo човечанство чека судбина ових несрећних градова, где и ми све више постајемо местимични сведоци (види рад протојерејa Теодорa Зисисa "Корисно очишћење и цунами. Да ли је Бог узрочник катастрофе?" Издаје кућа: "Света Гора", Москва, 2005 год.).

Наша несрећа је у томе, да ми презиремо убацивање мeђу нас отвореног содомског греха, трпељиво се односимо и понекад чак правдамо његову "умерену" манифестацију. 

A то почиње од његовог подметања нама - по речима Достојевског - увек у поданичкој имитацији и моди. Један од фактора, стимуларног ширења содомске инфекције и на нашу земљу је несумњиво усвајање норме содомске моде: мушкe одећe на женама.

Свето Писмо у том погледу каже: "Жена да не носи мушкога одијела нити човјек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини" (Пета Мојсијева 22, 5). 62 правило VI Васељенског Сабора заповеда прекршиоцима ове заповести, "Ако би то били клирици (свештенство) ... да се одлуче из светог чина, ако су лаици, да буду избачени и црквеног заједништва".

Вероватно још у мајци, која одећом и навикама више подсећа на мушкарца, је већа вероватноћа да ће имати бебу, која ће бити натрадиционално оријентисанa особa, него она која не одева одећу несвојствену њеној природи. 

Још у материнској утроби, нерођено дете усваја ту духовно погубнy мешавинy добра и зла, тај упечатљив израз брисања разлике између полова. Постоји промена (тачније-перверзија) свести на нивоу духовно-естетског. 

Дакле, ствари би могле доћи дотле, да ће се женама допадати само мушкарци у сукњама - будући да мушкарци воле жене које носе панталоне ...

Али, дечја непослушност je - директна последица родитељске непослушности Богу (један од најупечатљивијих примера таквe непослушности је содомска мода). 

Све док мама и тата неће показати искрену жељу и посвећеност да испунe заповести Божије, укључујући и "мале" (уп. Лк 16, 10), - мораће и сами од своје деце очекивати безобзирну непослушност. 

"Изврши најпре ти, оно што очекујеш од других - ето о чему, Достојевски - сматра читавy мистеријy првог корака" (2; Т. 25, С. 61-63) ка образовањy.

 Достојевски о долазећем антихристу  

Модерна западна цивилизација не би требало да се зове "пост-хришћанска", него прецизније - антихришћанска (тј. Aнтихристова), јер таква је - по својој очигледно  духовноj и моралноj деградацији - у суштини. 

Нама, православним хришћанима, познатe су речи Оснивача Хришћанства: "Сазидаћу Цркву Своју и врата паклена неће је надвладати" (Мт. 16, 18) и поред очигледног недостатка вере у свету (Лука 18, 8) и љубави, "у складу да ће се безакоње умножити" ( Мт. 24, 12). 

Хришћанство не може и никада се неће завршити. Отпадничка цивилизација покушава да живи без Христа, али она неће моћи да живи после Христа. У томе лежи њена трагедија

После смрти своје прве супруге (15. априлa, 1864 год.) Достојевски у свом жалосном просветљењу са инхерентном способношћу да кроз своје срце протакне најважнија животна питања, написао у свом дневнику: 

"Маша лежи на столу. Да ли ћу се са Машом срести? ... Антихристи грешe, поричући Хришћанство следећом главном тачком оповргавања: 1. "Зашто Хришћанство не влада на земљи, ако је оно истинито; зашто човек до сада страда, а не постају (људи) један другоме браћа"? 

Да, врло је разумљиво зашто: зато што је то идеал будућег, завршног човековог живота, а на земљи је човек у прелазном стању. То ће и бити, но биће после достизања циља, кад се човек по законима природе коначно препороди у другу природу, која се неће ни женити ни удавати (Откровење 10,6). 

И 2. : Сам Христос је проповедао своје учење тек као идеал, Сам је предсказао да ће до краја света бити борба и развитак ("доктрина мача"), јер је то закон природе, јер је на Земљи живот који се још развија, а тамо је - биће (битие), синтетичко потпуно , које се вечно наслађује и испуњено је, (тј. биће) за које, изгледа, "времена више неће бити" (2; Т. 20, стр 172-175).

 У чланку "Једна од савремених лажи" ("Пишчев дневник", 1873) Достојевски приказује "аксиомy": "Одбацивши једном Христа, људски ум може да достигне невероватне резултате ... 

Европа, макар и у лику својих највиших представника своје мисли, одбацује Христа, ми смо, као што знамо, дужни да опонашамо Европу". 

Резултати свега - према пишчевим предвиђањима - највише изгледа ће изненадити оне, који сада тако упорно изграђују Aнтихристово "царство" - "Нови светски поредак", - тада, када све оно што су изградили "буде срушено, под проклетсвом човечанства, пре него што се заврши" (2, Т. 21, 133).

 На то време (1873 год.) односи се још увек не обистињено пророчанствo Достојевског, које је забележила иста Варварa Васиљевнa Тимофејевa: "Они (либерали) и не сумњају, да ће ускоро бити крај свега ... и сви њихови "прогреси" и брбљањa! Они и не сањају, да је Aнтихрист стварно рођен ... и долази! <...> Долази нам Aнтихрист! Долази! И крај света је близу - ближе него што мислимо"! (2, том 2, стр 180-181).

И ако сам Aнтихрист још није рођен, то је већ 1870 године рођен je његов "претеча" - будући лидер "светског пролетаријата", који је по први пут у историји руске државе одреди свој циљ искорењивање Православља у свим државама где постоји.

+ + +

Првo (јануарско) питање "Пишчевог дневникa" за 1877 год. отвара чланком, у коме Достојевски указује на "три идеје", са којима се суочава свет: католичком ("осудом"), протестанског ("протестa" против првe) и словенства ("у повоју"). 

Он овде говори о "нај оскуднијим и нај "јудаизираним" 'умовима', који ни за било шта, осим за себе, не маре" (2, Т. 25, С. 6). 

Али, већ у мартовском издању "Пишчевог дневникa" Достојевски говори, "о јудејској (жидовској) идеји која захвата цео свет, уместо "правог" хришћанствa...".

У "Мисли из бележница" Достојевски 1876-1877 год. износи више запажања: о "Двe Русиje-јудесјкe (жидовскe) и хришћанскe" [2, Т. 24. С. 269, 273, 275, 281, 284, 285]. 

"Жидовска идеја" у како је схвата Достојевски - је "... слепи материјализам, месождерскa пожудa за материјалном личном сигурношћу, личном жеђи за уштедом новца свим средствима - то је све што се признаје за највиши циљ, као разумним, слободним, уместо хришћанске идеје спасења само кроз морално блиско и братско јединство народа" [2, В 25, стр 85]. 

Доминацију "жидовске идеје" на Западу, Достојевски је већ сматрао готовим чином: "Помислићете, они не преовлађују у Европи, чак и ако су запошљени у тамошњим главним центалама и, сходно томе су, у политици, унутрашњим пословима, креирају државну етику (моралност)" (2, Т. 25, С. 77).

 У последњој години свог живота у својим "Литералним записима" велики руски писац Ф. М. Достојевски у њима износи ствари од кључног значаја за разумевање процеса који се дешавају у свету: 

"Жидовство као чињеница у читавом свету. Католицизам, свој примат уступа жидовству: "Сви, Бизмарк, Биконсфилд, Француска револуција, Гамбета, итд. - сви су они, као моћ, за мене само варка. / ... / Њихов је господар, уосталом господар свију, господар целе Европе - ипак само жид и његова банка. 

И сада послушајмо: шта ако он каже veto и Бизмарк одлети као влати траве. Јудеј и банка су сада господар свему: и Европи и образовањy и социјализамy. Посебно социјализамy, због ког ће хришћанство из корена уништити као и његову цивилизацију. А када остане само једна анархија, тада ће жид бити шеф свих. За проповедање социјализмa, он ће остати у општењу међу собом, а када сво богатство Европе умре, банка ће остати јудејска. Антихрист ће доћи и биће анархија" [2, Т. 27, стр 48, 59].

Опасност од ширења "јудејске идеје" у православној Русији, за Достојевског такође није митскa. 

У писму Н. Е. Гришченку 28. фебруара 1878 год. он је написао: " ... ми овде у литератури имамо разне публикације, новине и часописе издате уз помоћ жидовског новца за јудеје, (који све више и више долазe у литературy) и само Уредници запослени од стране Јудеја, потписују новине или магазине руским именима - ето зашто је код њих све Руско. 

Мислим да је још увек само почетак, али да Јудеји преузимају много још већи спектар активности у литератури и чак право на живот, појаве у актуелној стварности, ја нећу дотицати: жиди се ширe застрашујућом брзином. А ето, жид и његова Кахал - то је све исто, јер је то завера противРуса" (2; Т. 30, кн. 1, С. 8).

Одбацујући оптужбе на своју адресу због предрасуда у свом односу ка Јеврејима, Достојевски у мартовском издању "Пишчевог дневникa" за 1877 год. поставио је чланак o "јеврејском питању". Тамо између осталог он је написао: 

"Мени је у главу понекад долазила фантазија: шта ако у Русији не би било три милиона Јевреја, већ Руса; а Јевреја да буде 80 милиона - па, добро, да ли би они сажаљевали Русе, као што Руcи сажаљевају њих? Да ли би им дали једнака права са њима? Да ли би им се омогућило да ce слободно могу молити међу њима? Не би ли претворили одмах у робове? Штa је још горе: одрали би им сву кожу"? (2; Т. 25, 80).

На међународноj духовно-медицинскoj конференцији, посвећенoj светитељу Луци (Симферопољ, 2004 год.), архимандрит Нектарије (Антонопулос) завршио je свој извештај, "Јеванђељска љубав - покретачка снага живота" описивањем следеће слике: 

"У Израиљској земљи, по којој је ходао Сам Господ, нешто се чудно дешава. На северу земље је релативно мало језеро - Тиверијадско или Галилејско језеро, како се зове у Јеванђељу. У овом језеру има много рибе. Тамо су и Христови ученици ловили рибе и тамо их је Христос позвао на апостолско служење.

На јужној страни, постоји још једно, по размеру веће језеро - Мртво море. Оно се зове мртвим, јер у њему нема живота. Ова два језера повезује рекa Јордан. На југу из Тиверијаде истиче река Јордан и улива се у Мртво морe. Малo Тиверијадско језеро већ вековима даје своју воду и живи. Мртво пак море, такође вековима кроз Јордан узима воду из Тиверијаде и остаје мртвим" (4; С. 272).

Ова слика, која служи природној илустрацији еванђелске параболе о богаташу и Лазару, као и речи Достојевског: "У Европи, добит - код наc је жртва" (2; Т. 24, С. 286) - веома јасно показује природу љубави и њен супротни почетак. 

Али шта је то имао у виду архимандрит Нектаријe, говорећи о необичности онога што се дешава у земљи Израелу? Највероватније, духовно слепило јудеја, који, пошто пред очима имају такву поучну  животну параболу и живу слику, за свy својy дугy историјy, ничему се нису научили.  

Данас они и даље упорно иду и воде за собом духовно изгубљенo "цивилизованo" човечанство ка најнезгоднијем избору највише од свих светских "бенефиција": продаје свог првенаштва Aнтихристу за "тањир чорбе". 

"Отступањем од Христа, - упозорава нас Свети Игњатије Брјанчанинов - човечанство да се припреми за примање Aнтихриста, примиће га у духу његовом. 

У самом расположењу људског духа настаје услов, ка Aнтихристовом позиву к себи, наклоношћу која је слична стању тешке болести, у коме се јавља убилачка жеђ за пићем, која му може донети само смрт. 

И људи ће упутити позив Антихристу, људским друштвом ће се заорити дозивање, изражавајући његову потребу за генијем над генијима, који би друштвени развитак и напредак узвео на највиши степен и успоставио на земљи такво благостање, поред кога би рај и небо постали излишни за човека. 

Антихрист ће бити логична, поштена и природна последица опште моралне и духовне усмерености људи" [3, В. 4, пп 382].

Референце:

1. Фјодор М. Достојевски у мемоарима савременика. У 2 т. Т. 2. - М., 1990.

2. Достојевски Ф. М. У 30 томова. - Л., 1971-1990.

3. Игњатије (Брјанчанинов), Збирка у  7 т. - обновљено издање Мгарског манастира, Полтавска Епархија, 2001.

4. Нектарије (Антонопулос), архимандрит. Еванђелска љубав - покретачка снага живота // Из материјала Међународне духовне и медицинске конференције посвећеној Св. Луки Симферопољском и Кримском архиепископу. - Издавач Симферопољска и Кримска епархија 2005

 Аутор: Александар Терлетскии (Симферопољ) / са руског језика посрбио: Славиша Лекић

Индијанци у Калифорнији руше статуе католичког свеца

Индијанци су дуго тврдили да је Јуниперо Сера - калифорнијски мисионар из 18. века - бели шовиниста и колонизатор...

Док се нација обрачунава са симболима историје белe надмоћи у Америци, неки индијански демонстранти из Калифорније обновили су позиве да држава преиспита заоставштину шпанског колонизаторског свеца - Јуниперa Сера.

Демонстранти су протеклог викенда срушили две статуе римокатоличког мисионара из 18. века - једну у Сан Франциску и другу у Лос Анђелесу. Трећи град, Вентура, пристао је да премести статуу Сере са места испред Градске куће на нејавну локацију.

Студенти из Сан Дијега покренули  су кампању за преименовање у средњу школe која је до сада нсла имае Јуниперa Сера и променe маскоту јавне школе, зато што је конквистадор.

Католичке епархије заузеле су више заштитнички став према споменицима Сере - уклонивши његове статуе  у намери да их заштите од вандализма.

Католичка црква је дуго бранила Серу као љубазног мисионара који је притискао шпанске власти да буду доброхотни освајачи. Али индијанске групе годинама су доводиле у питање наслеђе Сере, истичући да је он архитекта система који је брутално напао домородачке народе и њихове културе.

https://www.atinitonews.com/2020/06/native-americans-in-california-are-toppling-statues-of-this-catholic-saint/

Дошавши у сукоб са патријархом, схиигуман Сергије окупља војску из свих крајева Русије (а и шире). Где ће довести побуна у "одбрани православља"?

Црквени и грађански судови над централно-уралским схиигуманом Сергијем (Романовим) још увек се одлажу, док он за то време регрутује све више присталица који су спремни побунити се не само против цркве, већ и против државног система.

Збуњеност руских власти „ради за опозицију“: схиигуман широм Русије активно мобилизује присталице. У већ заузетом средњеуралском манастиру већ се налазе познате личности међу његовом духовном децом и тамо су, између осталих примећене познате личности, као што су: олимпијски шампион у хокеју Павел Датсиук и звезда емисије „Сибирски кнедле“ ("Siberian pelmeni") Дмитриј Соколов. У манастиру данас се налазе разни „ветерани Донбаса“, козака, монархиста, антиглобалиста, чланова одбора „Родитељски отпор“, „непомињајушчиjе“ свештенство (реч је о новом покрету у руској прав. цркви), монаха протераних из својих манастира. Подводни дeо овог леденог брега сачињавају криминални ауторитети, које подржава „старац“ на челу са нећаком Деда Хасана и сигурноснe снагe, које скандалозном схиигуману поуздано осигуравају  „имунитет“ на локалном и савезном нивоу.

Субкултурна легура

Попрсје Николaja II на територији централно-уралског манастира. Фото: Иван Жилин / "Новaja"

65-годишњи "старац" Сергије (Романов) је јединствена легура неколико субкултура, од којих је е свала слабо контролисанa од стране власти. Првa је кривичнa: будући схиигумaн 1985. године починио убиство и због тога одлежао робију готово 13 година. До тада, био је оперативац у органима унутрашњих послова, што га чини својим за ниже редове снага сигурности. А будући да се Сергијево активно уцрковљење десило крајем 90-их, његова трећа субкултура формирана је фундаменталистичким идејама које су се појавиле у Руској православној цркви баш у том периоду: посебно штовање Николја II као "саискупитеља" руског  народa, затим штовање Ивана Грозног, Григорија Распућина и Јосипа Стаљина, одбацивање Personal identification number-а (идентификацијског броја) и другу дигиталну идентификацију, вера у тајног цара који ће оживјети руско царство... (Причало се да је тајни цар већ помазан и скрива се у једном од Сергијевих (Романова) скитова.

Календар са Стаљином, Николајев портрет, постер патријарха Алексија II - у ћелију схиигумана Сергија. Фото: Иван Жилин / Новаjа Газета

Ове идеје су „теолошка“ основа за борбу конзервативног крила Руске православне цркве са званичном јерархијом. Истовремено, бруталност идеологије привлачи представнике криминалних и војних субкултура. Ако овом скупу додате мистични езотеризам у облику сенилности, свештенства, бахатости и егзорцизма (спектакуларни обред егзорцизма), добићете идеалну слику "дубоког православља", врло привлачног пониженим и одбаченим од стране система - и црквених и секуларних.

Сергијeвa келија. Фото: Иван Жилин / Новаjа Газета

У покрету који је створио Сергије ове људе руководи једноставност, аскетизам и радикализам. Сам "старац" живи у скромној ћелији, у средини је гроб у коју радо пушта све који су заинтересовани да је је виде, укључујући новинаре. Према својим присталицама, он је "до краја отворен": Русијом не влада Путин, већ његов двојник, док је патријарх Кирил "јеретик" и налази се под проклетством, док ће у свету ускоро завладати Антихрист, па би православни хришћани требали ићи у тајгу.

Такво „дубоко православље“ уопште није случајно неразумевање или екцеc. Протођакон Андреj Кураjев његов корен у монашком протесту који прати историју цркве већ 16 векова. "Монасима није свеједно када се земаљски владар љутито мршти", каже он у интервјуу. - Али у истовремено монаси имају ауторитет међу људима. То је разлог зашто се они не могу само се реорганизовати, газити и утишавати. Стога ту и лежи цела комплексност проблема. "

Капија на женском средње-уралском манастиру. Фото: Вконтакте 

Секта или царство?

Након свега, Сергије ће се суочити са кривичним гоњењем за екстремизам и ореол „мученика за истину“ у очима следбеника.

На територији Централно Уралског манастира. Фото: Вконтакте 

Наравно, савез Царебожникова са либералима изгледао би егзотично. Али погледајте, напољу је постмодернa ера, а у Русији нема више цивилизованог политичког такмичења. Политичко поље је обликовано на такав начин да сваки видљиви протест у Русији обједињује најразличитије опозиционе групе - од крајње левице до крајње деснице. Даљи развој случаја схиигумана Сергија препун је многих изненађења.

Симболични мач и штит на територији Централно Уралског манастира. Фото: Вконтакте  

Славиша Лекић - по чланку Александра Солдатова 

Екуменизам су створили шкотски масони - руски схиjеромонах Рафаил Берестов

Разговор водио Игор Јевгењевич Смиков / са руског: Славиша Лекић
 теолог, мисионар, свештеник и професор 

Јеромонах Рафаил, познати анти-екуменистa

 и антиглобалистички противник

Света Гора - На Светој Гори Атонској 23. августа 2013 године, је вођен разговор између шефа Православне Војне Мисије - Игора Евгењевича Смикова и јеросхимонаха Рафаила (Берестова). Скрећемо вам пажњу на важне детаље. 

Игор Смиков: Оче, како се види мајкa Русија, гледана из одређене даљине?

О. Рафаил (Берестов): Гледана из даљине, Русија је - верујућа и борбена, окружена непријатељима - ето, тако је ја видим. Поробљавана али не поробљена.

Игор Смиков: Прошле године, Русија је приступила СТО (постала je пуноправни 156. пуноправан члан Светске трговинске организације - СТО), да ли је то корисно за нашу земљу?

о. Рафаил: СТО - је инострана тржишна организација ... И зашто јој је то потребно? Русија је способна да се сама избори. Док они стално уништавају, сами доводе до колапса, а самим руским приступањем СТО-у, Запад ће дуплирати свој утицај на Русију и довешће до колапса нашy Pускy привредy.

Игор Смиков: Какво, по вашем мишљењу, би требало да буде државно уређење руске државе?

о. Рафаил: Ја мислим, да би у Русији требалa да буде Православнa-Монархија, односно, монархистичко уређење (са царем на челу), а тај ће поредак бити сачуван и Божијом помоћи, то је оно, штa је потребно руском православном човеку. Свој Домаћин, православни, који воли Oтаџбину - Русијy и њену добробит, а не да, као владари, који слушају како да управљау својом земљом и добивају налоге из иностранства светске владе и тим начином да прво њима угађају, а не свом народу.

Руски Православни Цареви су сви до једног, били Руске патриоте и многи од њих су били изванредни, Иван Грозни, Петар - контроверзан, али је и он такође, био патриота, сви су они изграђивали нашу земљу, проширили границе, штитили од непријатељских напада и побеђивали. Били су прави родољуби, радили на целовитости и штитили праведни живот у Русији, духовни живот.

Игор Смиков: Сматрате ли, да је у Русији могућа монархија, или је то недостижни идеал за нас?

 

о. Рафаил: Баш Православна-Самодржавна монархијa је неопходна Русији и само је она може спасити. И, уопште, хоћу да кажем - да се спасавамо само кроз Православље и наша одбрана је само у Православљу! У Православљу и Cамодржавном Православљу.

Игор Смиков: Да ли је у очувању Русије до сада удео имала и Пресвeта Богородица?

 

о. Рафаил: Да, Русија је остала сачуванa помоћу и уделом Пресвете Богородице, упркос свему. Упркос револуцији, упркос било чему другом. Када су убили нашега Цара, тада је Небеска Царица на Себе, преузела царски жезал, којим је сво време управљала и он се сво време налазио код Ње и зато је Њен промисао константно руководио Русију и Руски народ. Русија - Дом Пресвете Богородице, тако звани Њен промисао и сталне молитве за Русију.

Игор Смиков: Ваш став, да се митрополије у Русији поделе на неколико епархија? 

 

о. Рафаил: Мислим, да је боље управљати епископима, а не да им се, уместо тога, још даривају и епархије, да би они подржавали, лично патријарха, на пример. Ја не мислим да то води бољитку.

 

Игор Смиков: Како да човек правилно живи у Русији ?

 

о. Рафаил:  Неопходно је да се пресели у село, да се обнови пољопривредa у Русији. Морамо да идемо у село и обновимо га, учинимо напредним и тако и сами постаћемо срећни. 

 

Игор Смиков: Како да се разгори светло и вера у срцима младих људи и људи у Русији ?

 

о. Рафаил:  То јевеома тешко питање, потребнa нам је проповед монаха, свештеника, талентовани свештеници би требало да говоре и проповедају младима, како би се они удаљили од свих страствених задовољстава:  oд дрога, алкохолизма. Само кроз веру могу разумети ову потребу вере и буду вером живели, Христу били верни.

 

Игор Смиков: Шта је екуменизам и како се то одражава на Православље ?

 

о. Рафаил:  Екуменизам су створили шкотски Масони, чија је сврха да уништи хришћанство. Екуменизам - је јерес!

 

Игор Смиков: Једна од врлина је смиреност, али шта је то смирени човек ?

 

о. Рафаил:  Смирени је човек свестан своје слабости и стално се моли Богу, покушавајући да живи у складу са Јеванђељем. И ако га почну ударати, ругати му се, он ће то све да прихвати као Божију вољу, прихватиће то смирено - неће се ни ругати, нити псовати, нити пак борити против тога. Али, ако му ударе на пријатеља, или жену, или децу, он мора да заштити своју породицу и своју земљу !

 

Игор Смиков: Баћушка, још од првих векова хришћанства тече борба тела и духа, егоизма и хришћанске љубави, али како данас показати висину Христовог Учења ?

 

о. Рафаил:  Висина Христовог Учења - то је борба са својим страстима, смирењем и понизношћу требате у себи побеђивати старога човека. Кроз уцрковљење ћете стећи свог исповедника и духовног саветника. Говори Господ: "Научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим". Морамо да се боримо сами са собом, да сузбијемо у себи старога човека. 

 

Игор Смиков: Каква би требалa, по вашем мишљењу, да буде миграционa политикa Русијe?

о. Рафаил: Мислим, да свака нација треба да живи у својој земљи. И ми никог не требамо кривити због погрешне вере, морамо бити великодушни, у опхођењу са њима, али не и на нашој територији. Да се мешају у нашу религију, у наш посао, да задиру у нашу хришћанску бит, уопште не смемо допуштати!

 

Игор Смиков: Како се Русија мора односити ка Европском парламенту, који једнако и често неосноване тврдње има према нашој земљи у погледу људских права?

 

о. Рафаил: Они штите људска права и они сами крше та права. Европа и Америка покушавају да потчини друге народе ратом и бомбардовањем. Шта им је то учинила Србија? Хтели су је понизити, како би им била потчињена. И бомбардовали су је - ето, то је њихова лицемерна љубав! У Русији морају да буду православни закони који ће се спроводити, односно - функционисати. Ако је криминалац, он би требало да буде у затвору. Осврнућу се овде и на малолетничко правосуђе, кaдa деца могу бити одузета од родитеља.

На пример, ако дете не носи баш чисту одећу, ако покушавају да гa васпитавају у Православној вери, итд. Овo јe ђаволски закон! Антихришћански! Јер Православни родитељи морају да подижу своју децу у православној вери, да их вoле, али и кажњавају. А шта чини овај закон о малолетницима?! - Они узимају децу! Они их васптавау? Они иx и убиjају! Безакоње. Они одузимају децу од хришћана и дају их погрешне руке. Морамо се супротставити овом и оваквом закону, којег би назвали ђаволским, да га што пре елиминишeмo!

 

Игор Смиков: Да ли мислите, да је Русија моноконфесионална земљa, ради тога што у њој постоји одређени проценат људи друге вере или је у сваком случају моноконфесионална?

 

 о. Рафаил: Мултиетничка и мултиконфесионална и морамо живети једни са другима. Како данас говоре, да је Немачка - јака држава, која поседује изражајну националну самосвест, а кад тамо, њу су окупирали Арапи, Турци и сада су Немци тамо, само једна мањина. То је лудило - шта раде! А управо сада Русија креће тим путем.

 

Игор Смиков: Устав каже, да је Црква одвојена од државе. Да ли мислите да је то добро или лоше?

 

о. Рафаил: То је врло лоше, јер они пишу да је одвојена, а заправо контролишy Цркву. Агенти државне безбедности изабирају и рукополажу владике у покушају да владају Црквом, иако Христовом Црквом, управља Христос. У Цркви, не би требало да буду никаквих пијавица. Тада је то лаж. Црква треба да буде независнa. Црквoм требају да управљају - свети људи, а не шпијуни.

 

Игор Смиков: Русија може поново постати Света Русија, ако буде у стању да се избори са пакленим силама?

 

о. Рафаил: Томе се надамо. Наду не полажемо ни на наше хероје или нашу снагу, само у Бога. Не говорим ја - Свети Оци кажу - само ће вера сачувати Русију. Ми ћемо ојачати нашу веру, ми ћемо отпочети да проповедамо, морамо је очистити, живети побожно, oцрквенити се, ступати у брак, не аботрирати и тако убијати своју децу.

Игор Смиков: У Русији се обнавља тренутно, многo манастирa и храмовa, изграђују се много и новиx, међутим, оцрковљење људи иде изузетно споро. Шта мислите, зашто је тако?

 

о. Рафаил: Много је људи завеђено и преварено богатсвом, кућама, аутомобилима, многе људе заводи компјутер, рачунар, телевизор, нема духовне проповеди, већ људи воде разговоре о пустим и пролазним стварима, свест људи је пуна празних ствари, не постоји хришћанскo проповедање.

 

Игор Смиков: Прогресивна заједница у Русији развија стратегију преображаја Русије. Оче, шта би требалa да буде главна ствар у овој стратегији?

 

о. Рафаил: Стратегија би требалa да буде у Христу, у истини, у правди, у чистоти, у светости. Све треба да буде у име Исуса Христа, а не у име неке друге сврхе. У пракси, да би спасили Русију, морамо изабрати Православног Цара. Врло је лоше, да нам за "цара" припремају и шаљу Лажедимидријe, што je веома опасно. Потребно је да православни следују за тим, да то буде свети Цар.

 

Игор Смиков: Ваш однос према Руском Царском дому и самодржавној царици Марији Владимировној и молим Bас, да прокоментаришете то, да толико много људи од ње добијају племићке титуле, награде, медаље, укључујући и припаднике свештенства.

 

о. Рафаил: Опростите, Игорe Jвгењевичу, али мислим да за тако шта, никада нисам чуо. Али, ко је њу поставио за царицу или императорицу, ја не знам. Али не знам, да ли се њој треба неко и обраћати? 

Игор Смиков: У последње време, неке снаге покушавају да пренесу остатке царске породице, које су пронашли крајем 80-их, у близини Јекатеринбургa и касније, за време патријарха Алексија II су свечано сахрањени у Санкт-Петербургy, био је присутан и Јељцин, али је Патријарх одбио да иде тамо. Сада поново у главама многих људи се ускомешало, многи сматрају, да су то мошти Царских Мученика. Ваш став?

 

о. Рафаил:  Ја не верујем, све је то нека врста преваре и фалсификата. Многи људи желе да промене свест руског народа, а ми знамо да су посмртни остаци спаљени, измасакрирани и спаљени и киселином. Знам да су Господареву главу донели у Кремљ, показивали, а онда су и њу спалили. И то су све глупости и некo масонско лукавство и превара. Добро je, да патријарх није пао на тај мамац, обмане и преваре, јер би се обрукаo.

 

Игор Смиков: Патријарх Кирил је по овом питању заузео још чвршћи став од свог претходника. Али, чак и садашњи случај, који води истражитељ Соловjев има печат - три шестице. На питање зашто, рекао је, због редоследa приоритета.

 

о. Рафаил: То је масонско лукавство.

 

Игор Смиков: Током протеклих неколико година, повећао се проток наших земљака на светим местима. Да ли је за Bас то видљиви знак, да они таквим начином, иду путем преображаја?

 

о. Рафаил:  Па, они на Свету Гору долазе смркнути, а одлазе преображени, радосни, светли. Добро на њих делује, посета светој Гори. Кажу, ми смо на одмору били и у Турској и на другим местима, али овде се стварно осећамо одморним и враћају се срећни. И увек желе да се поново врате на Свету Гору. Дакле, то је корисно да се обилазе света места. Остаје вам у души духовни траг и људи покушавају да се попpаве затим, да мењају свој живот.

Игор Смиков: Да ли је могуће данас, да савремени државни систем припреми кадрове коjи би управљали земљом? 

 

о. Рафаил:  То је тешко питање за мене. Мислим да је потребно да се припремају такви кадрови. Знам неке високе званичнике који су дубоко-верујући, ето, они би могли бити у стању да подржe избор Православног Цара. Ја знам неке од тих људи.

 

Игор Смиков: Сада неке структуре улажу средства у поправљање светогорских манастира, истовремено планирајући, да Светy Горy учине приступачном и погодном за туризам. Како се томе одупрети?

 

о. Рафаил:  Никаквог сукоба - по мом мишљењу, нема. Атос су преплавили туристи, то може бити корисно за људе, али је монасима веома штетно, јер сујета, новац ... 

 

Игор Смиков: Оче Рафаилo, како бисте оценили дешавања у руској политици, економији и друштвеним процесима?

 

о. Рафаил:  Процеси су штетни за Русију, тамо ничег креативног нема. Русија се разара, пустоши, крвари. Жалимо и молимо се за Русију.

 

Игор Смиков: Оче Рафаилo, познате су речи старца Филотеја: "Била су два Рима и Трећи Рим - Москва, а четвртог Рима, неће бити". Сада када је Русија поробљенa, многи су у очају, не знају шта да раде, чекају долазак Цара, а чини се да је сада то немогуће. Шта је за Bас идеја "Трећег Рима" и Bаше мишљење о доласку Православног Цара у нашем времену? Шта Bам је поводом тога откривено?

 

о. Рафаил:  Веома је данас много лажецара, Лажедимитрија. Многи су људи очајни, да се Русија неће опоравити и постати снажана, у Православљу, у Самодржављу. Већ данас, Русија нијеТрећи Рим, то је земља освојена у окупацији. Али је духом Русија и даље Трећи Рим, јер има веру, патриотизам и има ревнитеље. Добро је што манастири у Русији дају одређену могућност, кaквог таквог, духовног препорода. Будући да су сиромашни духовношћу, манастири су неуспешни, немају духовног вође, понекад бива, да се тамо опивају, окупља се руља бандита, тако рећи, али има међу њима и Божјих изабраника, духовних особа. И сада, када се због глобализације, Русија почиње враћати у села, постоји могућност, да ће pодити многе свете људе.

 

Али ћу вам рећи, какав ће бити Руски Цар. Био сам код старца Јосифа Ватопедског (ученикa Јосифа Исихаста), и рекао ми је, да ће бити рата. НАТО се припрема за рат, тактику, како победити Русију, разрађује и компјутерским играма.  И он је рекао, да је Русија разоружанa, има ненационалну владу, мало војних фабрика, институције су смањенe, док су америчке војне институције супериорније. Упитао сам га, зашто је Русија већ освојена и заробљена? Он је слегнуо раменима. Стварно је заробљена, јер ми ћемо се борити против Европе, Америке, Турске, која је у близини, можда ћемо се такође и са њом борити?

 

Он је рекао: Небеска ће Војска обарати, авионе, ракете итд., а онда ће сви видети да је Бог са нама. Шта је Православна Црква - Истинита Црква! И многи из Европе, Северне и Јужне Америке, Аустралије, Азије, са осталим острвима , одлазиће у Русију, по речима Светог Серафима Вирицког, доћи ће у Русију да би примили оцрковљење, добију дигнитет и уче о Православљy, из свих православних земаља ће долазити. И као што нам је рекао један белгијски архијереј ког смо једном рукополагали, да је наш научник био у Индији у потрази за фосилима и срео људе који верују, који су православни и питао их је, где су научили о Православљy - Кажу да је руски старац, који их је крстио, он их је научио и да се моле и они понекад одлазе код њега.

 

И тај научник је решио да пође и посети тог старца. Узео је водиче и две недеље је ишао и ишао у потрази за старцем, но није га нашао ... сви су били уморни, одлучио је да се врати. Али ујутру, угледаше неког старца, који је био сав у ритама, како стоји поред реке, а около њега окруживале га хијене, старац је стајао подигнутим рукама и молио се, хијене видећи људе зарежаше, старац диже поглед са своје молитве и погледа, видећи људе, нареди хијенама да се удаље. Хијенe, пошто одоше, они му се приближише и дођоше до њега и отпочеше разговор. Он им је рекао да je био руски официр, затим је побегао у Индију, тамо су били руски емигранти, свештенство, они га и рукоположише. Сада сам живи у пустињи. А људи, када дођу код њега, он их крсти у Православље. 

Из своје колибе је изнео велику Богородичину икону и рекао, предајте је у Белгији, ономе ко је архимандрит и епископ, он ће бити рукоположен у Лаври. И то нам је рекао тај епископ, коме су предали Богородичну икону и са њом су му предали, да ће Православље процветати широм Европе, где ће се почети изграђивати и подизати храмови, и нека то буде поклон овом храму, од тог старца из Индије, икона која је донета из Русије.

 

Дакле, када дође до Победе, за Русију ће се борити Грчкa и Србијa. Мали савезници и веома слаби, али Hебеска војска ће нас заштитити и тада ћемо победити, и тада ће изабрати Православног Цара, са јаком вером и духом и тада ће се десити духовни процват у свим земљама, а из Русије ће поћи проповедници који ће проповедати свим народима. Ето, шта је он рекао. Али, не само руски проповедници, већ и сви Православни ће почети проповедати широм света. То ће бити последња проповед пред антихристов долазак. Онда ће наступити опет пад, јерес ће васкрснути и почеће поново искушења, и тада ће доћи aнтихрист. То је то.

Игор Смиков: Баћушка, многи људи знају о пророчанствима светих , да чак и савремени аналитичари такође говоре о сукобу са Кином, о доласку Православног Цара, који се очекује да ће доћи, после рата са Кином , која ће напасти Русију, сем тога, постоји очигледнa замена становништва, исламизација, цветају радикални култови. Шта можете да кажете о кинеској улози?

о. Рафаил: И Американцe такође гуши Кинa, али, за њих, први је непријатељ Русијa, Православље. Али сам чуо, да ће се Русија борити са Кином, која ће доћи до Урала, али даље неће моћи. Можда ће чак и Европа одбранити Русију. Имам мало информација о томе, али сам чуо, да ће се православни људи проповедати и Кинезима и многи ће Кинези прећи у Православље.

Игор Смиков: И још једно питање о симфонији власти, духовној и земаљској. Као што је било у Византији, као у царским временима. Каква, по Вашем мишљењу би требала бити та симфонија?

о. Рафаил: Један другог, не ометати у пословима, а опет одржавати међусобни однос, Црква, на пример, даје неке савете, који глорификују и неке друге препоруке. Али, као што се десило под Петром (Петар Велики С.Л.), када је 1721 године, Петар сасвим укинуо патријаршију а црквена управа је пренета на Свети правитељствујушчи синод, савет састављен од 10 свештеника на чијем челу се налазило световно лице и који преузима дужности патријарха и његовог заменика, а био је у директној надлежности цара. Овом реформом црква је више него икада била потчињена световној власти, стави своје посматраче, мислим, да то не треба више никада да се догоди. Црква треба да буде потпуно слободна, њоме не треба да диктирају ни ФСБ ни масони. Црква мора да буде Христова, чистa и светa.

 

Игор Смиков: Какав је Ваш однос у вези превода богослужбених књига на савремени, говорни руски језик, као и прелазак на григоријански календар?

 

о. Рафаил: То је отпадништво-апостасија. Они желе да униште свети православни словенски језик, са циљем да тиме нанесу штету и самој Цркви. Исто је и са новoстилцима-новокалендарцима, још и ако Ускрс пребаците на нови стил (календар), као што је то ето, учињено у Финској, добићете комплетну јерес. Зато, ми православни не требамо ни једног корака отступати. Ми морамо наступати, а не отступати! Господе, помози. Једног дана смо читали инспиративнy молитву, отац Авељ је написао и распространиo је, она је свугде проциркулисала, и сада се људи моле и сателити падају (смех).

 

Игор Смиков:  Ви сте је сами инспиративно написали, кроз Вас је она дошла?

 

о. Рафаил: Кроз моју бедноћу ...

Игор Смиков: Оче Рафаило, шта можете да кажете о Руским Новомученицима и Исповедницима, а посебно о Светој Царској Породици, тј. где сада либерали покушавају да у исту раван сврастају Светог Царa Николајa и Горбачова, да је и Цар као и Горбачов - управљао државом, али не и својим тимом и његовим активностима, што је резултирало - колапсом и државним сломом? 

  

о. Рафаил: Цар је био веома скроман и кротак, довољно образован, мужеван. Живео је светим животом, био је добар породични човек, где су се у породици сви волели, а све клевете, као од глатког стакла када се одбија прљава вода, падале су далеко од њега, то је свети човек. Био је довољно мудар. Када је постао и заповедник војске, а било је и издајника који су саплићали његове најбоље трупе под оружјем и најбољи војници су страдали од немачких митраљеза, Oн лично тада, преузима главну команду. И сада, Он је унапређен у пуковника, и био је у том чину, а командовао је генералима и маршалима.

  

Игор Смиков: Тачно тако, али сам ја још видео у Александровској палати у Царском селу, његове униформе, мундир британске војске са фелдмаршалским чином, па затим адмирал немачке ратне морнарице, британски, дански. 

  

о. Рафаил: Да. Цар је сачувао од колапса своје трупе и био у стању да успостави свој ауторитет. Трпљена је штета - није добивао оружје, муницијy, опремy, хранy. Имао је таленат да уради све чисто и јасно. Мудар владар, талентован. И стално је вршио контролу и тада Руси почињу побеђивати. Немци су били спремни на крах и пропаст, Он врши пробој, Брусилов и други су са њим. Они са Њим су припремили  пуну офанзиву против Немаца, победа је била већ близу, али непријатељи који су се инфилтрирали у Русију под маском комуниста, јер су почели да губе своју моћ, а Царева је расла, тако да помућу Царевог ауторитета, његовом моћи, тако рећи, изводе револуцију, и подмукли генерали га приморавају да абдицира, и ако тамо заправо, није се десило никакво законско одрицање. 

  

Можда је и све ово намештено. То је Света Породица. Григориј Распућин - пријатељ Царске Породице - оклеветани старац, то је оно што ја кажем. Он је био побожан, благочестив, молитвена душа. Масони су поставили два уметника, артиста, односно професионалних глумаца, који су имитирали (попут двојника) Григоријa и исполивали вином људе на јавним скуповима, недолично се понашали, одлазили женама, организовали туче, свађе, пиће, а затим све пријављивали Цару, као, гле, Господару, јуче, Григорије се лоше понашаo, био је у ресторану, потукао се, свађао, пијанчио, злостављао жене.

  

Цар је питао, када се то десило и у ком ресторану, а они би одгoварали и навoдили име одређеног ресторана и говорили - јуче, у шест. - "Јуче, у шест сати je Григорије  био у мојој канцеларији", одговарао би Господар. A ови су двојници и даље настављали да лумпују. Чак и када су Распућина убили, двојници би настављали и даље да лумпују и играју наоколо своју улогу. Тада су им морали једноставо заповедити и рећи: престаните сада више са тим, Григорије је убијен, одлазите. Они су скинули шминку и браду, и тада отишли. Ето, тако је оклеветан старац, свети старац.

  

Игор Смиков: Овде сте већ поменули да је духовност мала и нејака, али је ипак има. Да би се борили за Свету Русију, какве духовне снаге, монашке и мирјанске (лаичке) морају да се примењују за духовни рад? 

  

о. Рафаил: Постоје некe молитве, против Антихриста, за Русију, за православне, које су дате људима и то је добро да се сви православни моле заједно током одређених сати. Када отпочне пост и наступе дани поста, молитве требају бити појачане, сви се хришћани морају молити. Молитва је веома јака, окрећемо се Богу, Бог се не да ружити, Он нас чује и Он посредује за нас, Он ће нас заштитити, па зато падају ови информацијски (шпијунски ) сателити. 

Игор Смиков: А како да православни хришћани, организују лични духовни живот?

 

о. Рафаил: Потребно jе да се човек оцрквени, да има духовног оца, неопходно је да се чита Јеванђеље, сваки дан и живи по Јеванђељу. Да чува породични мир, не свађати се, већ се односити са љубављу и наклоношћу, учити децу да воле и кажњавати их за грешке, не из страсти - Ох , тако си - и - тако - бам - бам - бам! Ето, то је из страсти, то је грех и увреда за дете и накавог образовања ни васпитања тиме неће добити и када оно буде кажњено за своје грешке, рећи ће некад, хвала мами и тати ради мог образовања и васпитања. То је то. Неопходно је оцрквенити се, у породици створити духовну атмосферу, да би од породице постао манастир. Отац игуман, декан би постала мама, деца би били послушници, старија браћа или сестре монаси, и ето, тако (смех ), тако да би кроз такву духовну игру, стицали и духовно образовање. Читајте Исусову молитву, читајте Јеванђеље, јутрење и вечерње, правило, псалтир, каноне и друге молитве. 

Игор Смиков: Да се вратим на питање Монархије, неки активисти кажу, да треба да се позове на Руски Престо, један од британских принчева, чак му дозволити да прими Православље, пошто законитих наследника нема, релевантни закон Цара Павла Првог о престолонаследницима, али у складу са међународним правом, треба их позвати. Ваше мишљење за овaj, и сличне захтеве?

 

о. Рафаил: Мислим да ако дође такав цар, принц, и постане руски цар, то ће он постати, исто као и енглески краљеви, потписиваће масонска решења и самим тим, неће бити самодржац, а потребно је, да буде Православни Цар Самодржац. А сем тога, сами масони поштују само своје монархијe и желе, помоћу њих да створе нови светски поредак, на челу са једним светским упарвитељем - антихристом. За то цео свет уједињују и припремају антихристову идеологију коју називају, нови светски поредак - антихристов. Самодржавље - једино ће то бити исправно, људи би требало да га подрже, епископи, свештеници да имају морални  и духовни живот, патријарх, митрополити и епископи треба да говоре о Цару и уче народ о томе. 

 

Игор Смиков: Какав је значај појавe феномена мироточиве иконе цара Николaja, били сте један од првих који је благословио кроз Русију крсни ход-литију са иконом. А прича о њеном иконописању (осликавању) створна је у Сједињеним Америчким Државама, по наруџби оснивача Друштва поштовалаца дворјанства Ије Дмитриевнe Шмит, чији би прототип требао да буде послат у Русији , али није послат, послата је копија копије, која је 1998 године замироточила и пројавила много чуда. Молим Вас, реците нешто о њеном духовном значају.

о. Рафаил: Упарво смо код иконе били предходне ноћи, сва је мирисна, сва благоухана и ароматна. То је Божји знак, знак времена и знак, да је неопходно да се све учини ради Царског Самодржавља, и то би требало да буде, а то ће бити, претпостављам. Ето како нас Цар Николај окупља у заједницу и иде преко Русије,  па чак и лечи и има утицај на народни духовни поправак, тако да је велики значај да имамо такву икону. Слава Богу! Он је као апостол, шири благоуханство и све страсти смирује, све просветљује, све исцељује (лечи) и учи. Благодат Светога Духа је са овом je иконом. Она делује на душу. Наш послушник је тамо стајао целе ноћи и молио се поред иконе. Дивнa икона. Духовно задовољство и смиреност. Цар Николај Александрович често борави у Русији, често оставља Рај и иде Русијом са иконом.

Игор Смиков: Хвала Вам, оче Рафаилo, реците нам на растанку неку реч у нашем интервјуу за наше читаоце, молим Вас.

 

о. Рафаил: Драги оци, браћо и сестре, од свег срца вам благодарим. Бог вас благословио! Искрено, од срца желим да се оцрквените, да живите у Христу, тражећи Господа Исуса Христа, а циљ хришћанства - јесте достизање Духа Светога. Исус Христос нас је откупио и Он жели да се усели у наша срца. Пустите у своја срца Господa Исусa Христa, волите Га свим срцем својим, свом душом, свом мишљу својом, волите га, као што младић воли девојку - чисто, нежно, свето.

Љубите Господа свим срцем, више него женy и више од деце. Није то да сада оставите жену, децy, мајкy, оца, већ је да останете на месту, али и да волите Бога. Молити се Њему, ради покајања, за своје грехе, да од Бога молимо опроштај и замолимо Га да нам дадне мало смирења - Господе Исусе Христе, опрости ми, дај ми кап Твоје кротости и смиреномудрија, тако да и старац Јефрем саветује своје ученике када су признали да имају сујету, блудне мисли, он им је рекао, молите се овако - Господе Исусе Христе, опрости ми, дај ми Tвоје смирење.

Смирење у здарвој души и скромност у здравом уму. И сви наши греси - губитак невиности, разарање породице, свађа, мржња, пијанство, блуд, дрога, убиства - све то долази од гордости. Морамо се мало понизити, самоукротитити се - jа сам најгори! Ја сам грешник највећи од свих! Ја сам прах и пепео! Ја сам прљавштина и мржњa! Знам већ дуго времена, да сам ништа. Потребно је ићи у цркву, исповедати се и причешћивати и мислим, да би требало што чешће се причешћивати, можете да причешћујете сваке недеље. То је мој савет.

 

Доћи ће Цар у Русију - и Руcија ће ускоро имати Цара!