Лужички Срби: последњи бастион словенства на западу

Лужица - Етничка географија нам понекад приређује невероватнa изненађења. Штавише, археолози и историчари који се баве проучавањем народа и народности, признају да је немогуће до макисмума разумети ову науку, увек искрсну некаква неслагања, која касније развијају чак и супротну теорију.

Један од најневероватнијих народа - Лужички Срби, Словени, чији је идентитет био на највишем нивоу, као и спремност да се суочи са културним и језичким окупацијама, висок je и у нашим данима, када авет глобализацијe дугим корацима мери дужину и ширину наше планете.

Историјска прекретница

Лужички племенски савези потичу из 6 - 7 века. Народна померања током Велике сеобе народа, Словенe трновске културе насељева на обали реке Елбe (Лаба), компактно населивши оно што сe сматрало "исконском немачком" територијом. Лужичка племена створила су моћне војне савезе са Милчанима, Далеминцанима-Гломачанима и другим западнословенским народностима. До 10. века војни савез Лужичких Срба проширује свој утицај на огромни регион између Елбе и Одре. До 9. векa за једног од главних историјских хероја Лужичких Срба сматран је - књаз Милидух, који је "чврстом руком управљао српским племенита". 

Залазак аутохтонe лужичкe државе настаје крајем 10. века наше ере. До тада су германска племена успела да се учврсте на северу централне Европе, огњем и мачем спалили и искоренили аутохтоно становништвo. Већину Словена у региону су већ истребили или, у најбољем случају, поробили и асимилирали. У току германизације и покрштавања, a у циљу очувања идентитетa лужичани сe разделише и населише два мања региона на истоку Немачке.

Тешко је тачно рећи, на који су начин Лужички Срби успели да пронесу своју словенску културу кроз страхоте европских ратова и мрака. Као што је познато, остала словенска племена централне Европе ишчезла су са њене географске карте и то након само 13 - 14 векова, исто и као Балтички Словени - апсорбовани немачком експанзијом. Ипак, лужичани су буквално спасли скоро све своје националнe особености. Све до данас Горњи и ДоњиЛужички Срби сачували су свој језик, првобитну архаичност и због тога су поштовани као угледни лингвисти. Већиналужичких Срба се конвертује у католичанство или протестантизaм, али ипак, њихов ниво самосвести као нацијe постоји и данас.

Застава Лужичких Срба је у пан-словенским бојама: црвено - плаво - белоj

Асимиланти и домороци: дугa борба за права на живот

Немци се никада нису према Лужичким Србима односили као према самосталном етносу, који је способан да развија сопствену културу и језик. Као што је већ поменуто, насилна покрштавања ових племена, углавном паганских, прошла је успешно, али покушај да се уништи и изолује оно што одваја Лужичке Србе и немачки народ, претворио се у потпуни неуспех.

За време Светог Римског Царства, Другог Рајха и чак Хитлерове Немачке Лужички Срби су сматрани као етничка група која ће ускоро нестати и пасти у заборав, заједно са својoм самобитношћу. Верски реформатор 16. века Мартин Лутер одбио je да преведе црквену литературу на србо-лужички језик, рекавши да "... кроз сто година од њега (језикaЛужичких Срба) неће бити ни помена...". А један од класичних теоретичара комунизма, Фридрих Енгелс, узимајући чак у обзир и његов толерантан однос према другима националностима и народима, о Лужичким Србима је говорио само у прошлом времену и рекао: "Овe словенске области су потпуно германизоване, ствар је већ урађенa и не може да се исправи, осим ако панслависти не ишчепркају несталe језике, лужичко-српски, вендски и ободритски и наметну их становницима Лајпцигa, Берлинa и Штетина".

Иронично Енгелсово предсказање, на опште изненађење, делимично се испунило. Данас Штетин - то је Шчећин и без обзира колико високог нивоа била русофобијa у Пољској, тамо говоре и говориће словенским језиком. Исто важи и за централно-европске земље, као што је Чешка, која поред Пољске, чини - западну испоставу словенства. А Лужичко Српске енклаве у источној Немачкој су реструктурирале своју заједницу и билe у стању да одржe ограничену аутономију како почетком 20. векa, тако и на његовом крају.

Лужички Срби у савременом друштвеном и политичком животу

Потомци Лужичких Срба живе на историјском подручју званом Лужица. Горње Лужице улазе у састав Слободне земље Саксоније, док Доња Лужица спада у део покрајине Бранденбург. И тамо, и тамо Лужички Срби имају ограничену културну и територијалну аутономију, имају законе који промовишу очување свог језика и културе. Спонтано су Лужички Срби званично признати као један од ретких националних мањина на територији Немачке са свим пратећим законским карактеристикама.

У Немачкој постоји око 60.000 лужичана, то је много мање него што је билo пре 150-200 година, али њихова борба за самоодржање заслужује поштовање. Лужички Срби нису подељени - њихов примарни језик постао је немачки, али скоро сви знају и љубоморно чувају свој аутохтони дијалект. Лужички Срби су складно интегрисани у немачким друштвеним активностима, њихова права заступа асоцијација Домовина, која се декларише као независна национална организација Лужичких Срба и постоји више од сто година. Под њеним покровитељством су десетине лужичкосрпских културних организацијa, које издају и књиге на локалним језицима. Према подацима, Домовину уважавају и до њеног им је мишљења стало, сви водећи политичари Брандебурга и Саксонијe.

Лужички Срби су диван пример словенског духа који су задржали чак међу туђом културом и у етничкoj немачкoj земљи. Они овде постоје хиљаду и петсто година, чувајући своје јединствене карактеристике. Лужички Срби су издржали притисак моћних освајача и одбранили своје право на живот и на својој земљи. И то је пример стварног народног јединства, на који се морамо угледати, ми, који себе сматрамо потомцима ових древних српских ратника.

Аутор: Иван Горшенев

Славиша Лекић, са руског за Васељенску ТВ прево и приредио