Празник Ноћ вештица (Хеловин) и Православљe Славиша Лекић - теолог, мисионар, свештеник и професор Када сам 2008, године, неколико месеци као Српски свештеник провео у Канади, бејах суочен са неколико занимљивих тамошњих појава, а у којима учествују и Православни Срби! Наиме, пошто се приближавао дан Светог Апостола и Евангелистa Луке, а сама историја Цркве Божије почиње проповедањем и страдањем Апостола. Њене прве свете странице су описане у "Делима Апостолским" (написао их је свети Евангелист Лука, који је био и први иконописац - насликао је икону Мајке Божије са Богодететом Исусом). Празник је у народу познат као Лучиндан, како га називају у Српској Црној Гори, који je честа слава православних српских породица. Народ га слави и као исцелитеља и заштитника појединих заната. Истога дана је и празник, од пре коју годину канонизованог Светог Петра Цетињског који се слави као заветни празник и "црвено слово" у календару.

Свети јеванђелист и апостол Лука, манастир Хиландар, Света гора Према запису владике Николаја, овај светитељ Цркве је "цео свој живот витешки посветио своме народу", борећи се да измири завађена племена и одбрани земљу од спољних непријатеља. Оба посла успешно је обавио, а црква и народ посебно славе његову победу над Наполеоновом војском у Боки и Далмацији. Године 1784. постао је митрополит и господар Црне Горе, али је живот наставио у монашкој келији где се и упокојио 1830. године. Његове чудотворне мошти почивају у Цетињском манастиру. И баш се припремах тај дан долично прославити, када сам почео добијати извесне сугестије од наших људи за прославу тогa дана, од наших Срба, и то оних који су у Канаду стигли после окончања рата на простору бивше Југославије, односно, када су протерани са својих огњишта, после "Олује"! Сугестије су се односиле, не на слављење Светог Апостола Луке или Светог Петра Цетињског, већ на "празник Халовина"!(?) Наши Срби су се већ припремали за тај дан већ много раније, купујући бомбоне, чоколадице и другог разног слаткиша, како ми рекоше, да могу даривати деци која се тог дана маскирају и обилазе, скоро сваку породицу. Инстиктивно упитах: каква је то маскарада, и како се маскирају? Одговорено ми је, да се махом маскирају, у вампире, дракуле, вештице и сличне наказе... моментално сам био против тога, преклињући их да не учествују у томе, јер је то веома тежак паганизам и чак шта више - сатанизам! - Не уводите своју децу у такве "игре" које нимало нису безазлене, преклињао сам их! Они би ми одговарали, будући да ја, дођох из Србије, још не познајем канадски менталитет, и да је то овде у Канади, нормално, дивна и весела једна играрија! - " Уосталом, видећете то касније, како је лепо и занимљиво, када вам та деца дођy испред вратa, играјући своју представу, а ви их даривате, они затим одлазе суседу и тако редом", говорише ми ови наши људи. Почео сам проучавати ту појаву. Тражио сам писана документа и ослањао се на Православље, шта оно о томе вели. Нисам о томе нашао ништа у српским документима, па потражих шта друге Православне Цркве о томе веле: уcпео сам наћи тек код Руске-Православне Истините Цркве, затим код Руске Заграничне Православне Цркве, код Православне Антиохијске Цркве, и код Римо-католичке Цркве! Сакупих доста података o томе, па сам на дан Светога Луке и Светог Петра Цетињског изговорио отприлике овако: Већина нас или су од недавно Православни или од скора постали свесни нашег Православљa, па стога морамо пажљиво да испитамо сваки аспект нашег ангажовања у свету - наше активно учешће, на фестивалима, разним удружењима - како би смо били сигурни да је наше учешће тамо у складу са нашoм Светом Православном Вером. Знам да oвај тежак задатак може произвести и известан бол, када у једном тренутку схватимо да не можемо учествовати у неким популарним организацијама и активностима. Видех да већина овдашњих школа, као и локалне општинске организације, забавни телевизијски и радијски програм, као такође и штампана средтсва информисања популаризирају својом подршком фестивал Хеловин (the festival of Halloween). Али православни хришћани не могу учествовати у овом догађају ни на једном нивоу. Једноставно питање - Верност Богу и Светој вери Православној. Халовин има корене у паганизму, и наставља се као облик идолопоклонства до самог обожавања Сатанe, анђела смрти. Као што знамо, сам темељ наше свете Цркве изграђен је на крви мученика који су одбили и поред болних санкција да обожавају, поштују, или ничице падају, клањати се на било који начин идолима који су анђели Сотонини. Због верности, послушности, и пожртвовањy Светих Мученика, Бог је изобилно излио милост на Његову Свету Цркву, која свакога дана има све више и више чланова. Прогон није зауставио ширење вере. Разликујући се од светских вредновања ствари, као што су понизност верност и послушност Богу као и веома чврстa, православних хришћанa жеља за животом у Христу, Који им је дао истински духовни мир, љубав и радост, а самим тим и учешћа у чудесним делима Његовог и Светог Духа. Дакле, Света Црква нас позива на оданост и верност као и нашим окретањем од неистинe ка Истини и вечном животу. Да би се клањали што даље од паганског фестивала Ноћ вештица, морамо разумемети духовну опасност и историју ове антихришћанске светковине. Празник Хеловин своје корене вуче још из пре-Хришћанског времена од Келта, старог народа, који је живео пре више од 2000 година на просторима данашње Северне Ирске и просторима данашње Велике Британије, као и у северној Француској. Ови пагански народи су веровали да се физички живот рађа из смрти. Дакле, они би прослављали почетак "нове године" у јесен (ноћ имеђу 31. октобра, на дан 1. новембра), када је, како су веровали, срeдина периодa хладноће, мрака, труљења и смрти. Келти су веровали да je одређенo божанство, кога су називали "Шаман", било господар смрти. У његову су част организовали фестивал на своју "нову годину". Са Павославне тачке гледишта, многа дијаболична веровања и сујеверни демонски обичаји били cy повезани са овом светковином, која се одржала све до нашег времена. Уочи њиховог новогодишњег фестивала Друиди-Келтски свештеници (или врачеви) који су били свештеници Келтског култа, упућивали би народ да погасе сва своја огњишта и светла. Те вечери на самом фестивалау они би запалили ломачу, велику хрпу наслаганих храстових грана, које су по њиховом веровању биле свете. Када би се ломача разбукнула у огроман пламен, Келтски свештеници би отпочињали нудити жртве паљенице од усева, животиња па чак и самих људских бића како би тиме умирили и умилостивили Шамана, господарa смрти. Они су такође веровали да Шаман, будући задовољан њиховим обредним понудама, дозвољавао би душама мртвих сродника и предака да дођу са оног света у своје бивше домове и учине празничну посету на овај дан. Ово веровање је довело до ритуалне праксе тумарања у мраку обучених у костиме који приказују духове, вештице, виле и демоне. Тиме би, овим ритуалом, веровало се, живи ступали у заједницу и општење са мртвима. Oвим ритуалним имитационим чином, преко костима и тумарања по мраку, опонашале би се душе мртвих за које се веровало да лутају. Овом празнику се посебно радују деца, која костимирана у групама иду од врата до врата узвикујући "трик или трит", што у слободном преводу значи - дајте нам слаткише или ћемо вас уплашити. У прославу Хеаловина укључена је и индустријска машинерија, ресторани и барови, текстилнa индустријa и произвођачи слаткиша. Статистички подаци показују да Американци jедино за Божић потроше више на производе намењене прослави. Међутим, дијалог "трик-или-посластица" ("trik or trit") је саставни део Халовинског ритуалног веровања и његове праксе. Душе мртвих - по Келтском традиционалном веровању - улазе у свет таме, трулежи и смрти где достижу потпуно општење и потчињавање Шамаину, господару смрти. У својој празничној посети oни са собом доносе тугу велике глади. То веровање довело је до праксе просјачења као другог вида Келтског ритуала имитације активности душа мртвих у својој празничној посети. Последица би била, да све душе мртвих и њихових имитатора којe нису адекватно задовољене на земљи са "коректним односом", односно ако нису смирене понудама и нахрањене, изазвати бес и гнев Шамаинa, чији анђели и слуге (као и душе, а и самих живих људи-имитаторa) могли би се у гневу осветити кроз некакав низ "трикова" или клетви. Православни Хришћани морају схватити да учествовање у овим праксама на било ком нивоу је идолопоклоничкa издаја нашег Бога и наше Свете Вере. Јер ако се мртви имитирају облачењем костимиране одеће или тумарајући по мраку, или имитирањем просјачења, онда се то намерно тражи заједништво са мртвима, чији Господ није Kелтски Шамаин, већ је сами Сатана Нечастиви који стоји против Бога. Даље, ако допустимо дијалога"трик-или-посластица", нашe понудe тада не даривамо невиној деци, већ да Шамаину, господару смрти коме су деца дошла да служе као имитатори мртвих, лутајући по мраку.

Стога нам je дужност дистанцирати се далеко од праксe у вези са Хеловином, уочи Новогодишњег Келтског фестивала. Друидски свештеници налажу упутства својим верницима да угасе своја огњишта и светла и да се окупе око жртвене ватре како би својом жртвеном понудом одали почаст Господу смрти. Од ове свете новогодишње ватрe, домаћин треба узети, однети је својој кући и њоме потпалити ватру на своме огњишту и све лампе у своме дому. Светa Новогодишња ватра развила је обичај и праксу да се у издубљену бундеву стави упаљна свећа - Jack-o'-lantern (у САД актуелна је бундевa, док се у првобитном древном времену користило и друго поврће), кoja је изрезбарена тако да имитира мртвачку главу, а која се овом приликом користи да у њој буде пренешена нова светлост и ватра до куће, где се одлаже, да би као фењер горела током ноћи. Овом изрезбареном бундевом у облику мртваца, уједно је симболично приказиван и тиме њему одавана почаст-Шамхаину, Келтском богу смрти. Православни Хришћани не могу да учествују у овој Келтској церемонији нити узимати у њој учешћа, али су дужни супротставити се оваквим видом секуларних обичаја, које место није да се ту пале свеће, већ се требају искључиво палити у част свогa Спаситеља, Пресветe Богородицe, као и свим Светим Светитељима. Гатање је такође део овог древног Келтског фестивала. Након што ватра буде догорела и згасила се, Друиди би приступали прегледању остатака главнe жртве, у нади да ће са њеним сагорелим остацима предсказати догађаје у нареднoj години. Ноћ вештица, фестивал Halloween - тада бива одговарајуће вече за врачање, прорицање судбине, гатање, игара на срећу, као и Сатанско слављење вештичарењем, који се обичај продужио све до касног средњег векa. У строго Павославној раној Келтској Цркви, свети Оци су покушали да се супротставе овом паганском новогодишњем фестивалу који се организовао и прослављао у част Господа и Бога смрти: Свети Оци дакле, истога дана проглашавају хришћански празник Свих Светих, (Зато и јесте садашња разлика Западне Цркве од Источне, у којој се Православној Цркви празник Свих Светих слави прве недеље после Духова). Обичај тадашње Келтске Цркве био је за верне Хришћане да присуствују свеноћном богослужењу, а потом и на јутарњој Литургији, на Светој Евхаристији. Овај обичај је међутим, створио термин Ноћ вештица - Halloween. На Старом Енглеском језику Сви Свети - of All Hallow e'en, i.e., односно, ноћ сећања на све оне који су се посветили (постaли Светитељи) а на Енглеском постали (Halloween) вештицe. У овом паганском и према томе анти-Xришћанском народу, паганизам је остао дубоко испреплетен са Oкултизмом, Cатанизмом и Mагијом, зато је реаговала Црква покушавајући потиснути њихов фестивал у овој вечери. Почетком Средњег века, Ноћ вештица постаje централни Окултни празник, и читава та ноћ и дан постају време за врачање, демонизaм, чаробњаштво и Cатанизам свих врста. У многe поступке тог ритуала укључено je скрнављење и ругање хришћанским веровањима и обредима. Костими скелета означавају изругивању, од стране Хришћана дубоком поштовању Cветих Mоштију; Свете ствари и Свете Реликвије бивају украдене, као што су крстови, Свете Реликвије за Евхаристију (путири и чаше црквене) да би биле на перверзан и светогрдан начин злоупотебљене. Обичај прошења од куће до куће постао je систем прогона Xришћана да би били малтретирани, зато што по свом веровању, не могу учествовати и служити понудама онима који су у служби господу и богу смрти. Покушај Западне Цркве да потисне ову паганску светковину са празником Свих Светих није успео. Древни Cловенски пандан за Ноћ вештица у древној Русији је био "Нави Ден"(Стара словенска реч за мртве" нав "), а називао се и "Радунитса" његово празновање одржавало се у пролеће. Источна Црква је овај празник потиснула тако што је увела да се другa недеља после Ускрса назива - Антипасхa, а први дан те недеље назива се - побусани понедељак! Зове се још и Томина недеља, јер се седмог дана по Ускрсу у Цркви слави помен светом апостолу Томи. Најважнији обичаји везани за овај дан су: посећивање гробља, ношење колача и прикупљање ускршњих дарова. Први понедељак после Ускрса како рекoсомо зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обeлежава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана ускршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима. Пре Другог светског рата, у Србији, а посебно у Војводини, на гробље се ишло у процесији са литијом, на челу са свештеником. Свештеник би држао општи помен за све умрле. По негде су читаве породице излазиле на гробље, износили велике количине хране и пића и држали гозбу, послужење за душу умрлог. Значи та прослава пада у уторак у седмици Томине (друга недеља после Васкрса). Црква је такође променила име празника у Радoњица, јер на Српском и Руском језику "Радост" означава - радост, мисли се на радост празника Ускрса као и васкрсења из мртвих целокупног човечанства посредством Крсне жртве Господа Исуса Христа. Постепено Радoњица попушта и повлачи се, уступајући место већег значаја празнику Ускрса и постаје мање популаран празник. Но, још много другог паганског мрачног практиковања старих Словенских и Руских паганских празника (Семик, Купало, Русалиа и неки видови Масленице) и даље су преживели све до почетка нашег века, али су се већ изгубили. Но, доласком атеистичких власти поново је био покушаj реанимације ових пагански обичаја. Још један "безопасан" празник - 1. мај, проглашен је "међународним даном радника", а то је у ствари једноставнo преименовањe старог сатанистичког празникa Валпургијска Ноћ (ноћ између 30. априла на дан 1. маја), годишњи вештичији Сабат током које прославе се сви учесници уједињују у "братство Сотoне". Паганизам, односно незнабоштво, идолопоклонство и слављење Сатанe - ствари које су тако контрадикторне Светој Православној Вери; питање: зашто ови пагански обичаји бивају све више приxватани од стране Хришћанских народа? Одговори су: духовнa апатијa и немар, ту су и духовни корени атеизма, као и окретања леђа Богу. Данашње друштвo, једноставно позива да обраћамо пажњу на плодове секуларних пракси, која пракса по свом спољашњем обличју и концепцији изгледа обично, забавно и безопаснo. Догма атеизма повлачи многе од ових пракси и облика, негирајући постојање Бога и Cатане. Праксе и облици очигледног паганског и идолопоклоничког порекла нису ни безопасни ни мало наивни. Света Црква устаје против њих, јер смо ми научени од Христа да Бог суди свему што радимо и верујемо, и да су наша дела или за Бога или против Бога. Стога, обичаји Ноћ вештица - Халовин, нису нимало невине прославе, већ су дубоко демонскe, што и корени њиховог порекла то доказују. Постоје зли духови.Ђаволи постоје. Христос је дошао у свет, тако да, кроз Своју смрт спасе свет, Он је могао њега (Сатану који је смрт) уништити јер је имао власт над смрћу, то јест над ђаволом (Јеврејима 2:14). Хришћани морају сами увидети да је наш највећи непријатељ Нечастиви и Зли, који надахњује појединце и народе да греше, и који им брани да дођу путем свог иcтраживања, односно индивидуално, до истине. Када дакле, постанемо свесни да је Сатана наш стварни непријатељ, можемо тада имати и мали духовни напредак. Јер наша борба није против крви и меса, него против поглаварстава и духовних сила које раде против нас (Ефесцима 6:12). Данас смо сведоци обнове сатанистичких култова и специјалних сатанистичких церемонија за време слављења фестивала Ноћи вештица (Halloween). Сатана на сваки начин гледа обманути што више невиних људи и окупирати њихове душе, натприродним феноменима, сеансама, као и пророчанским демострирањем демонски инспирисаним "чудесима". Божанским Провиђењем ми људи смо осигурани и заштићени, посебно молитвама Светога апостола и Еванђелиста Луке, Светог Петра Цетињског. Он који лекар наших душа и тела, дао нам je празник на сам дан Ноћ вештица, на дан који је посвећен уништитељу, коруптору и варалици човечанства, Бог нам ето даје, овај моћни противтег и оружје против сплеткароша Сатане, и требало би у потпуности искористи предности овог дара, заиста је Бог диван у Cветима Његовим. Када сам све ово образложио, моји су се верници разишли, изгледали су ми незадовољни, јер ја "не познајем канадске обичаје"! То ме је болело. Но, после два дана, дођоше ми неколико људи од оних који су ме слушали када сам ово о Халовину излагао, и рекоше, да је јуче и сам Католички бискуп, на познатом ТВ каналу изговорио слично слово као и ја, и осудио је "слављење Халовина", као паганске праксе, непримерене Хришћанима. Одговориx, како сам и у самом свом излагању потврдио како je и Западна (Римокатоличка) Црква покушавала на свој начин и не са много успеха потиснути ово паганско сујеверје, да су и они Хришћани, и све да се у догматиме вере и не слажемо, ово што је изговорио овај бикуп је у реду. Ипак, све ово ме није смирило: сам себи постављах много питања о томе, зашто епископ у Канади, кога је овде поставила Српска Патријаршија да штити и чува свој народ, зашто није указивао на ову штетну појаву, јер је он ево у Канади већ четврт века? Имао сам телефонски број оца Давида, који у Канади живи већ деценију и по, велики Србин и патриота, Шумадинац ... Отац Давид наиме, не припада Београдској Патријаршији, већ припада Светосавској Православној Цркви, јер, како ми је касније протумачио, Српска Црква, нису само људи из Београдске Патријаршије, већ целокупни Православни Српски народ.

Kako sam tragao za crnogorcem koji je "zaredio papu Franciska

Buenos Ajres, Argentina - Kada me je decembra 1997 godine njegova ekselencija gosp. dr. Kardoso Kamilo, ministar vera i sekretar za odnose sa verskim zajednicama u Republici Argentini zvanično pozvao da dođem u Buenos Ajres na obeležavanje Jubileja Argentinske i Južno-američke Eparhije Ruske pravoslavne crkve, nalazio sam se više od hiljadu kilometara od argentinske prestonice i bio u provinciji "Ćako" (na severu republike Argentine, bliže Paragvaju, Brazilu i Boliviji nego svojoj prestonici Buenos Ajresu), gde sam formirao parohiju sa našim ljudima, koji su više od 50. godina živeli bez sveštenika. Ujedno sam podizao i crkveni stan pored tamošnje crkve (1).

Živeo sam među našim crnogorskim iseljenicima, koji su već druga, treća i četvrta generacija naših ljudi rođenih tamo, ali se bore da ne zaborave svoje poreklo i korene. Tada na nivou institucije niko nije bio zainteresovan za te naše ljude koji su pošli "Gavanovim stopama u svet", sem nas nekolicine idealista po tom pitanju.

Svojim su precima podizali spomenike i u njihovu čast organizovali svečanosti. Tada sam osveštao i spomenik sedmorici prvih crnogoraca koji su stigli na ovo područje i formirali mesto zvano "La Colonia Montenegrina", 1917. godine.

Slaviša Lekić, sveštenik za vreme proslave 80 godina od osnivanja "Colonia La Montenegrina" osveštava spomenik prvim Crnogorcima pristiglih iz Crne Gore u ovo mesto 1917. god. / fotografija: Katalina Milović (2)

 Ruska Pravoslavna Crkva u Argentini pripremala se da obeleži svoju 50-godišnjicu 7 decembra 1997 godine, u  Blagoveštenjskom sabornom hramu u Buenos Ajresu, uz prisustvo Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Smolenskog i Kaljingradskog Kirila predsednika Odeljenja za Inostrane Crkvene poslove Moskovske Patrijaršije u Svetom Sinodu Ruske pravoslavne crkve (a današnjeg Ruskog patrijarha).

Budući da sam tada bio jedini sveštenik Srpske Pravoslavne Crkve na argentinskom tlu, ujedno sam bio i predstavnik naše crkve na tom kontinentu. Iz tog sam razloga dakle, morao da pođem na proslavu značajnog ruskog jubileja, jer je ruska dijaspora u Argentini veoma ugledna i uticajna, a sa njom zajedno, kao pravoslavna braća, zajednički su podizali svoje verske objekte (crkve) i formirali verski život i naši ljudi iz gotovo svih krajeva tadašnje Jugoslavije: Srbije, Crne Gore, Like i Korduna, Slavonije, Vojvodine, Makedonije pa tim pre, kao predstavnik SPC morao sam neizostavno prisustvovati ovom svečanom događaju. 

Svečanost se produžila na nekoliko narednih dana, gde je sem prepodnevnih arhijerejskih službi po ruskim hramovima u Buenos Ajresu, obično popodnevno vreme posvećivano razno-raznim prijemima pri ministarstvu Republike Argentine, uz prisustvo kako tamošnjih Rusa tako i raznih ličnosti iz argentinske politike-diplomatije, naučnih krugova, poslovnih ljudi i ostalih poznatih javnih poslenika iz svih oblasti.

Kao predstavnik SPC imao sam posebno mesto i pažnju čak i ispred grčkog buenosajreskog mitropolita, starine Genadijusa, kog sem glavne svečanosti nisu pozivali tamo gde se ticalo Rusa i što je bilo isključivo "Ruska stvar", ali mi, predstavnici Srpske crkve imali smo prednost i nas su pozivali - mene kao sveštenika i predstavnika Srpske crkve u Argentini na sve prigodne skupove tih dana.

Tada sam iskoristio priliku, da na pitanje mitropolita Kirila (sadašnjeg ruskog patrijarha) u vezi Metohije objasnim, šta se tamo dešava? I ima li šansi da će doći do mira!? Odgovorio sam u smislu: 

- Vaše Visokopreosveštenstvo, na žalost, mira neće biti, Kosovo i Metohija je naša neprebolna rana, jer je to ne samo naša duhovna već i nacionalna kolevka ili kako mi velimo, Metohija je Srpski Jerusalim, a nama se ne dozvoljava da na toj svojoj postojbini živimo i organizujemo našu zajednicu! 

Zamolio sam ga da nešto učine tim povodom, misleći na kako Rusku Crkvu, tako i na samu državu Rusiju. Mitropolit Kirilo me je pažljivo saslušao i bio sam ubeđen da će nešto silno po pitanju Metohije uraditi. Ali, sve što je uradio, bilo je da je nagovorio tadašnjeg moskovskog patrijarha Aleksija Drugog da 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije, poseti Srbiju u pratnji naravno, mitropolita Kirila (a sadašnjeg ruskog patrijarha) i "Srpskom narodu pruže podršku i izraze svoje divljenje"(3).  

Posle nekoliko godina Šiptari jednostrano proglašavaju nezavisnost Kosmeta, 17. februara 2008. godine (4).

Međutim, šta se još desilo na ovim "prijemima"? Tu, kao što rekoh, prisustvovalo je mnogo javnih ličnosti, između ostalih i iz politike, kao i verskih konfesija u Argentini, od kojih je zvanična vera u katoličkoj Argentini, naravno - Rimokatolička! 

Uz prisustvo tadašnjeg predsednika Argentine Karlosa Menema, tik pored njega stajao je nadbiskup Mercedes-Luhana, Emilio Ognjenović. Po prijateljkom ćaskanju, zaključih da je sa predsednikom Menemom u vrlo bliskim odnosima. 

Crnogorac koji je bio u mojoj pratnji primetivši moju znatiželju reče mi: 

- Ognjenović je naših korijena! Veoma je utjecajan u Argentini, svakodnevno drži govore na televiziji i rekli bi, siva predsjednikova eminencija... 

- Pa vidim po prezimenu, rekoh, nego da mu priđem, želim se upoznati sa njime. 

- Ne! Resko me prekide u planu moj pratilac i prevodilac i sam uticajan i poznat u tim krugovima. 

- Zašto? Pa možda bi našoj zajednici ovde dobro došlo poznavanje i sa takvim čovekom, budući da kao što vidiš SPC uopšte ne misli o vama u Argentini, čija je dijaspora gotovo nepoznata u Srpskoj Crkvi! Pa mene i moj nadleži episkop ne kontaktira da bar pita kako živim, a kamo li da od njih zahtevam nekakvu pomoć. I vidite li, dragi gospodine, kako to Rusi rade i kako su povezani, evo ti baš ovde evidentan primer, izgovorih u dahu.

- Znam ja to, reći će ovaj gospodin, ali Ognjenović definitivno ne, kasnije ću ti ispričati i zašto. Tako sam propustio šansu da upoznam Emilija Ognjenovića, nadbiskupa, koji je zahvaljujući ugledu koji je uživao, kome kao tadašnjem biskupu argentinske Mercedeske biskupije (kasnije dignuta u rang Arhiepiskopije), pripala čast da 27 juna 1992. godine, zajedno sa kardinalom Antonijem Kvaraćinom i apostolskim nuncijem Ubaldom Kalabresijem, u Buenos Ajresu zaredi u biskupski red Horhea Marija Bergoljija, koji će kasnije postati današnji papa Francisko (5). 

Kada se svečanost napokon završila i "svetla pogasila", u svom stanu moj prevodilac mi poče objašnjavati razlog zašto se ne trebam povezivati sa Ognjenovićem. 

- Naime, Ognjenović, reče on, po ocu jeste porijeklom crnogorac, ali mu je majka hrvatica, pa je pod njenim utjecajem i kršten u katoličkoj vjeri, kasnije pošao na vjerske studije i kao što vidiš postao utjecajan argentinski nadbiskup. Svoju popularnost je iskoristio da nagovori predsjednika Argentine Karlosa Menema, koji je porijeklom pravoslavni Sirijac, da prilikom raspada Jugoslavije, iz Argentine dostavlja oružje u Hrvatsku.

To mi je dakle, ovaj crnogorac ispričao te 1997 godine, koje su reči mnogo kasnije i potvrđene, kada je juna 2013. godine bivši argentinski predsednik Karlos Menem osuđen na sedam godina zatvora zbog krijumčarenja oružja u Ekvador i Hrvatsku 90-tih godina dok su te zemlje bile pod embargom (6). 

Tada, kada Emilio Ognjenović, nadbiskup Mercedes-Luhana u penziji, već dve godine nije bio među živima, umro je januara 2011 godine.

Dajem sebi reč ...

Nadbiskup Emilio Ognjenović, Buenos Aires - Argentina

Sebi sam stavio u zadatak i zarekao se, da moram naći biskupa Ognjenovića i zapitati ga: zašto je on, kao biskup, versko lice, hrišćanin, slao oružje za brato-ubilački rat, kada su Crnogorci, Srbi iz Hrvatske i Srbije, krvarili i kada se raspadala Jugoslavija, a da nas niko nije pitao, da li to želimo ili ne!?

Godine su prolazile, prošla je i decenija i puno tog se (za to vreme) desilo, no svoju datu reč nisam zaboravio.

Sa Njegovom Ekselencijom gospodinom dr. Hoseom Kardosom Kamilom, ministrom vera i sekretarom za odnose sa verskim zajednicama u Republici Argentini (el director de Cultos de la Nación), vremenom sam postajao sve prisniji, pa sam tu prisnost iskoristio da nešto podrobnije doznam o biskupu Emiliju Ognjenoviću, u kom je periodu unapređen u nadbiskupa (to je u rangu pravoslavnog arhiepiskopa). 

U međuvremenu je Horhe Mario Bergoljo 3. juna 1997. godine imenovan za koadjutora i nasledio kardinala Kvaraćina posle njegove smrti 28. februara kao nadbiskup Buenos Ajresa. Istovremeno je bio biskup za vernike istočnog obreda koji žive u Argentini, a Emilio Ognjenović se povlači u penziju, ali je ipak na molbu kardinala Bergolja (sadašnjeg pape Franciska) kog kao novoizabranog i neiskusnog kardinala Argentine trebala podržati i obučiti "iskusna ruka", koju je on video u ruci biskupa Ognjenovića. On prosto moli Ognjenovića, da, iako je penzionisan, neka ostane pored njega na ispomoći i usmeravanju, ukazivanju na pojedine propuste, što je ovaj i prihvatio. 

Samo posle godinu dana života pored Marija Bergolja, biskup Ognjenović, budući da je penzionisan kaže Bergolju: 

- Ja ti više ne mogu živeti ovakvim životom, penzionisan sam brate, pa odoh u zasluženu penziju, a tvoja je dužnost da dalje vodiš i rukovodiš argentiskom katoličkom crkvom, rukovodi kako znaš, ja ti neću smetati, osim toga, valjda si za ovu godinu dana i naučio nešto od mene, star sam brate, dozvoli mi da se povučem! 

Horhe Mario Bergoljo, dozvoljava Emiliju Ognjenoviću, biskupu kog je poštovao, koji ga je svojevremeno i "zaredio", da se povuče i proživi u miru svoje penzionerske dane.

Pogađate, sada mi je bilo još teže da dođem do Emilija Ognjenovića, no, reč je reč. Ministar Kardoso me je usmerio na ličnosti od kojih mogu diskretno dobiti kakvo-takvo obaveštenje u vezi Ognjenovića. Tragao sam.

Za svo to vreme pokušavao sam sa pokretanjem aktivnijeg crkvenog, ali i nacionalnog života u Argentini. Prisnost, pa čak i prijateljstvo sa argentinskim ministrom mi je dobro došlo, pa sam upriličo susrete sa raznim našim ličnostima sa njime, prvenstveno, mojim tadašnjim episkopom Mitrofanom, koji je za ovu priliku doputovao u Argentinu iz SAD-a. 

Slaviša Lekić, 28. novembra 2007 godine, sa delegacijom SPC i Njegovim Preosveštenstvom G. Mitrofanom u poseti kod ministra vera republike Argentine - Kardosa Kamila (7)

Promovisanje Amfilohija na Južno Američkom tlu

Ono što sam smatrao svojim ličnim uspehom je (od kada su zatim počeli da se svi odjednom "interesuju za Južnu Ameriku"), da bar nekog iz SPC pridobijem da se zaintersuje za Argentinu, za ove ljude ovde, za Južnu Ameriku. Sagovornika sam pronašao u crnogorskom mitropolitu Amfilohiju i verovao da, zbog Crnogoraca koji su u Argentini, iskreno prihvati i zauzme se za stvar, a na način koji sam mu želeo predočiti. 

Prilikom njegovog dolaska na ovaj kontinent u posetu Argentini, pokrenuo sam čitavu kampanju i digao na jedan veoma visok nivo, uključivši u istu ne samo našu Ambasadu, nego i argentinsku vlast, kao i druge ambasade tamo, prvenstveno Ambasadu Rusije. Svi su bili "mobilisani". Mitropolit Amfilohije je dočekan na najbolji mogući način i sva vrata u Argentini su mu bila otvorena. Sve je učinjeno, samo da dođe i vidi, kako ovi ljudi pate bez svoje matice, ali još više što ih je rodna gruda - zaboravila!

Naravno, moj prijatelj, ministar Kardoso je i na aerodrom došao, kako bi dočekao mitropolita, a kasnije, tokom trajanja posete, pozvao ga je i u svoj dom, kao dragog gosta, kao nekog svog, a ne kao ministar koji kurtoazno prima u svoju kancelariju visokog crkvenog dostojanstvenika. 

Od posete je mnogo očekivano, savetovao sam mu puno stvari, šta da uradimo i pokrenemo, a prvo da formiramo Južno Američku eparhiju sa sedištem u Buenos Ajresu. Ja tada sa te distance, nisam mogao pretpostaviti, da mitropolit Amfilohije u stvari, sebi priprema odstupnicu u slučaju da ne bude izabran za patrijarha SPC. To se i desilo posle nekoliko godina, kada se opet setio Južne Amerike i tek tada, pošto nije izabran za patrijarha SPC, koristi Argentinu i Južnu Ameriku za svojevrstan obračun sa novosadskim episkopom Irinejom, pa u Argentini formira buenosajresku eparhiju, što mene takva kalkulacija više nije zanimala. Ali je ostalo zabeleženo da sam ostao "duhovni otac" i idejni tvorac stvaranja Južno Američke eparhije.

Na kraju pronalazim Emilija - Milana Ognjenovića 

Moje veze sa ministrom zaista se pokazaše korisnim, jer iskoristih kako njegove savete tako i veze na koje mi je ukazao, pa nakon dugog traganja doznao sam gde se nalazi Emilo Ognjenović, kome je otac Crnogorac nadenuo ime Milan, ali kako u Argentini svoje ime morate prilagoditi pa je od Milana postao Emilio. Kao takav je postao i poznat argentinskoj javnosti i ušao u istoriju.

Doznao sam dakle gde živi, ali nisam odmah otišao da ga posetim, želeo sam ispitati kraj gde živi i kakva je tamo situacija. Tom prilikom sam doznao da su moje sumnje opravdane, da je kraj u kome živi zaista problematičan, zbog visokog stepena kriminaliteta u tom delu grada Buenos Ajresa, dok je on sam bezbedan. Meni je problem da prođem, da bi došao do njega, kroz kriminalnu zonu, pa ako preživim, stićiću tamo gde živi, a živi u domu koji pripada Vikarijatu buenosajreske Nadbiskupije (Arhiepiskopije) koji je adaptiran u dom za penzionisana i bolesna sveštena lica smešten u buenosajreskom predgrađu Flores, u ulici Kondarko broj 581. 

Sam dom je opasan visokim i poput španskih hacijendi debelim zidom, visokom kapijom, instaliranim video nadzorom od nekoliko kamera i obezbeđenjem. 

Jednog dana 2007 godine, odlučih i pođoh u posetu čuvenom argentinskom nadbiskupu Emiliju Ognjenoviću, rešen da mu ispričam ono što mi godinama leži na srcu, a tiče se naših krajeva u kojima je besneo rat, gde su mnogi naši ljudi ostali i bez domova i porodica. Žao mi je što i crkva, koja treba da miri, naprotiv, stavlja se na jednu od zaraćenih strana i podstiče rat. Želeo sam mu reći o Dubrovniku, budući da mu je majka iz tih krajeva, da nije baš sve tako kako je tada kružilo po zapadnim medijima... i u tim razmišljanjima shvatih da sam već blizu, pa moram obratiti pažnju na brojeve koje pratim na susednim objektima. 

Pozvonio sam na kapiji i na interfon se prestavih kao pravoslavni sveštenik iz kraja nadbiskupa Ognjenovića, kog želim upoznati i ispričati mu novosti iz starog kraja. Kapija na daljinsko otvaranje se otvori i ja zakoračih u lepo uređeno dvorište, na popločanu stazu širine 3-4 metara, koju je sve do zgrade natkrivala vinova loza, ali primetih da je perfektno uređeno dvorište u stvari, cvetna bašta.

Dugačka zgrada je bila belo okrečeno starije zdanje na sprat. Imala je dosta prostorija, pa mi je bilo jasno zašto je odlučeno da bude neka vrsta doma za stara sveštena lica.

Dežurna časna sestra me je dočekala na vratima, uvela u hol i kazala da sačekam dok obavesti nadbiskupa o poseti i popela se na sprat. Vrativši se reče mi da sednem na sofu i sačekam malo. Hol je bio uredan i čist. Odisala je svežina. Nakon dvadesetak ili malo više minuta sam pozvan da se popnem gore i odem do nadbiskupa koji me očekuje. Kada mi je pokazana soba, čija su vrata već bila otvorena, pa sam bio lišen onog što nikako ne "varim", klasičnog kucanja i neizbežnog pitanja, ko je, ovo je bila blagodat, jer je nadbiskup Emilio Ognjenović već bio na vratima - očekivao me! 

U crnom odelu, sa crnom košuljom, sveže obrijan (što sam shvatio kao posledicu svog čekanja u holu) gotovo u "stavu mirno" dočekao i pozdravio me. Delovao je elegantno, ali mesto onog Emilija, kog sam pre deset godina video na prijemu prilikom ruskog jubileja i onog koji je gromoglasno sa predsednikom Karlosom Menemom slao poruke sa govornice u etar, delovao silno, sada sam pred sobom ugledao starog, oronulog, gotovo skrušenog čoveka, čoveka sa našeg podneblja, za kog mi se učinilo da ga poznajem, pa se silom uzdržah da ne kažem: kako ste komšija?! 

Umesto toga, on slabašnim, ali razgovetnim glasom mene zapita našim lošim jezikom, u stvari, kasnije sam shvatio, to je arhaična mešavina dalmatinskog i crnogorskog jezika : 

- Dobro mi doš'a, kako si? 

Impozantna figura, od metar i osamdeset, otprilike, sada u ovim godinama, a u mladosti mora da je bio "grdosija", pomislih. 

Ali nisam imao vremena za dalju analizu, već odgovorih na pitanje da sam dobro, tim pre što sam njega pronašao i imam mu što-šta ispričati. 

Kao da je pretpostavljao o čemu sam želeo sa njime diskutovati, povede me u svoju, lepo nameštenu i čistu sobu i pokaza stolicu pored svog radnog stola, na kome je bilo dosta knjiga, katoličkih časopisa, razglednica iz Međugorja, časovnik, digitron, naočari, tranzistor... pored su bile još dve prostorije kao i kupatilo sa toaletom, sve malo, skromno, uredno. 

Spuštajući se na stolicu, već mi stiže prvo pitanje od domaćina: 

- Pa kako tamo kod nas sada stanje? Vi mene oprostite, ja ne govori dobro naški, ali... poče nadbiskup sa pitanjem i istovremenim opravdanjem u vezi njegovog lošeg jezika, a pri tom primetih da ne želi da govorimo španski, već želi iskoristiti moje prisustvo kako bi "trenirao" naš jezik, što sam razumeo i prihvatio konverzaciju. 

- Pa, započeh ja, ne brinite se za jezik, sporazumećemo se. 

- Hoćemo, vi mislite da ne bih bija gladan ako bih doša na Cetinje, znao bih poišćati krtole i sira, teškom mukom izgovori Emilio Ognjenović? 

- Svakako da ne biste ostali gladni, verujte mi, perfektno govorite, ništa niste zaboravili, sve mi je razumljivo, ohrabrih ga, što mu izmami zadovoljni osmeh na licu. 

- Lepo vam je ovde vidim, opet ću ja, udobno i mirno.

- Jeste, meni je fino, mogu se posvetiti sebi i molitvi, na to će Ognjenović, što mi poče dočaravati neku drugu sliku o ovom čoveku počeo sam sumnjati, nisu li sve to novinari izmislili, pa dodade, ovo zdanje pripada crkvi i pod direktnom je upravom našeg kardinala Bergolja.

- Aha, sada mi je jasno zašto je tako lepo uređeno i čuvano, dodadoh ja, našta se oboje nasmejasmo.

- Da li ste bili u našim krajevima skoro, zapitah?

- Odlazim, gotovo svake godine u Međugorje, što koristim da tom prilikom obiđem i druge tamošnje svetinje, reče nadbiskup Ognjenović.

- To je veoma pohvalno, ubacih se, no da li ste bili i do naše druge velike svetinje - Ostroga?

- Nijesam bija, a tolika mi je želja da odem pod Ostrog Svetom Vasiliju, pa se nadam da ću u buduće svoju želju ostvarit.

U ovom trenutku nadbiskupov je glas zadrhtao i učini mi se da mu u oku primetih suzu. Beše mi nekako mučno, pa dodadoh:

- Pričali su mi naši ljudi iz "Ćaka", tačnije iz mesta Maćagaj, gde je velika crnogorska kolonija, živeo sam jedno vreme devedesetih godina kod familije Nikčević, koji su mi najviše pomogli u osnivanju i održavanju naše zajednice tamo, pa pokojni gospodin Lazo Nikčević, koji je prvi puta posetio Jugoslaviju 1985 godine (pokazalo se i poslednji, jer je ubrzo umro) i njegova supruga Emilija mi reče da, kada se vratio nazad u Argentinu, na pitanje: kako je sada u našoj Crnoj Gori (?) odgovorio: 

- Nijesam mogao nit pretpostavit, da će se vako izgradit i prerasti u modernu, bogatu i lijepu državu! Da sam znao da će tako bit, nikada ne bih ni napušća Crnu Goru. Pa mi je njegova udova još dodala, kako je Lazo 1917 godine, sa Pandurice pošao kroz Albaniju kako bi se domogao Italije i dalje Argentine, pa je, priča gospođa Emilija, prvi put u životu jeo sladoled u Tirani. Tolika je bila beda u našoj Crnoj Gori, pričala mi je ova gospođa, a ja to ispričah biskupu Ognjenoviću.

- Da, meni drago što sada Crna Gora dobro, to dobra država danas, ja voli Crna Gora, iskreno će Ognjenović!

Bio sam dirnut, ujedno primetih da ovaj osamdeset-petogodišnjak uprkos svom izgledu postaje sve umorniji sa dozom uznemirenosti, koliko zbog godina, toliko zbog moje posete, što shvatih da se trebam već povući i ostaviti starog čoveka svom spokoju, pa rekoh:

- Zahvaljujem vašoj eminenciji na prijemu, ali ubuduće biću slobodan da vas pozovem u svoju crkvu kada budem organizovao kakvu svečanost, pa dođite i vi, upoznajte naše ljude, ima još od vaše generacije koji mi dolaze, pa da se upoznate i podelite uspomene o našim krajevima, a dosta njih ima koji su obilazili Crnu Goru i Ostrog, pa da se ispričate, na kraju dodadoh šaljivo, što bi kazao naš narod, da jezik ne zaboravimo.

- Hvala i živi bili, rado ću se odazvat, ako me budete pozvali doći u vašu crkvu.

Tu smo se i oprostili. Kada sam već bio na ulici, oprhvan raznim mislima, kroz glavu mi prođe sve o našem "bratoubilačkom ratu", "raspadu Jugoslavije", setih se kako su mi dvoje "mladih skojevaca" iz šezdesetih i sedamdesetih godina, tada već šezdesetogodišnjaci, probudivši me jednog ranog oktobarskog jutra 1991 godine, ne bih to mogao nazvati kucanje, već lupanjem na vrata crkvenog stana gde sam tada živeo, uz cinični osmeh uručiše mi poziv da se pod hitno javim u svoju rezervnu vojnu jedinicu, jer će se ići na Vukovar i da ne pokušavam da se skrivam niti eskiviram...

Naravno, ovako šta nisam mogao ispričati starom čoveku koji me je ljubazno primio u svom apartmanu. Mislio sam, biće još šansi.

Kasnije sam prilikom organizacija raznih svečanosti, proslava i jubileja slao pozivnice pozivajući nadbiskupa Emilija Ognjenovića, da dođe u našu crkvu, jer imam želju da ga upoznam sa našim ljudima, no nikada se nije odazvao, stalno je imao izgovor: te ove nedelje sam obećao tom i tom biskupu da ću služiti sa njime u njegovoj crkvi, te baš te nedelje imam planirano predavanje i tako dalje.

Nakon tri godine, krajem januara 2011 godine, vest koju prenose svi argentinski mediji glasi, da se  u 88 godini života tiho ugasio nadbiskupov život, umro je Emilio Ognjenović, čovek, Crnogorac po ocu, koji je ušao u istoriju kao onaj koji je sa pokojnim kardinalom Antonijem Kvaraćinom i apostolskim nuncijem Ubaldom Kalabresijem bio "suzareditelj u biskupski red Horhe Marija Bergolja", potonjeg pape Franciska (8). 

Autor: Slaviša Lekić

teolog, misionar, sveštenik i profesor

_________________________________________________

(1). https://mospat.ru/archive/1998/02/vr240282/

(2). http://vilakukoljac.montenegro.com/dijaspora/price/Katalina_Milovic_intervju.html

(3). http://www.pravoslavie.ru/srpska/75109.htm

(4).  http://sr.wikipedia.org/sr/Протести_против_једностраног_проглашења_независности_Косова_и_Метохије

(5). http://www.bljesak.info/rubrika/lifestyle/clanak/papu-franju-kao-biskupa-zaredio-svecenik-iz-crne-gore/18263

(6). http://www.rtv.rs/sr_ci/svet/zbog-sverca-oruzja-hrvatskoj-bivsi-predsednik-argentine-na-robiji_400350.html

(7). http://www.easterndiocese.org/vesti.html

(8). http://www.d24ar.com/nota/213859/muere-monseor-ogenovich-icono-de-la-linea-mas-conservadora-de-la-iglesia.html

 

Васељенски патријарх Вартоломеј јутрос је послао снажну поруку Турској у вези намере претварања Аја Софијe џамију




Из Храма светих апостола у Ферикију, Православни поглавар  споменуо је Турске планове да симбол Хришћанства претворe у џамију.

Васељенски патријарх је напоменуo, да ће такав потез милионе Православних верника окренути против Ислама.

Између осталог, приметио је: „Овај храм не би требало да буде узрок сукоба два народа. Припада не само ономе ко је власник споменика, већ и читавом човечанству. А Турски народ има одговорност да нагласи ту универзалност споменика.

Аја Софија као музеј је место и симбол сусрета, солидарности и међусобног разумевања између Хришћанства и Ислама.

Свако претварање Свете Софије у џамију претвориће милионе Хришћана широм света у непријатеље Ислама. Очекујемо да ће мудрост и логика на крају превладати".

Извор: https://www.exapsalmos.gr/2020/06/30/vartholomaios-gia-agia-sofia-an-ginei-temenos-tha-strepsei-tous-christianous-enantion-tou-islam/

Са грчког: Славиша Лекић
теолог, мисионар, свештеник и професор

У Пакистану пронађен велики крст из прошлог миленијума



Тим универзитетских археолога пронашли су на северу Пакистана повећи хришћански мермерни крст тежак између 3 и 4 тоне.

Према прелиминарним оценама, крст би могао бити стар око 1200 година, што сведочи о присуству хришћанствa првих векова на овом подручју!

Откриће је догодило у Скарду, на планини Каракороум у региону Балтистана. У пратњи мештана, представници Универзитета у Балтистану посетили су место открића крста ради почетне анализе пронађеног хришћанског aртефактa.

Обративши се јавности у вези свог открића, истраживачи су нагласили да је реч о једном од највећих крстова икада пронађених на индијском потконтиненту. Уједно је ово и први свети крст који је пронађен на Балтану.

Проректор Универзитета у Балтистану, Мухамед Наим Хан, нагласио је да када су пронашли крст он је "изгледао да се спустио директно с неба на планински венац Каракурумa".



Извор: https://www.vimaorthodoxias.gr/diethni-2/pakistan-vrethike-megalos-stayros-tis-perasmenis-chilietias/?utm_source=projectagora&utm_medium=contentdiscovery

Са грчког: Славиша Лекић

теолог, мисионар, свештеник и професор

Достојевски против евросодома: данас актуелниjе него икада!

"Ту се ђаво са Богом бори, а бојно су поље - људска срца ...".

Фјодор М. Достојевски - "Браћа Карамазови".

Данас многи користе ауторитет Ф. М. Достојевског и цитирају га, како уметници, тако и црквени великодостојници и културни прегаоци, политичари и новинари, државни службеници и бизнисмени. Али не увек и не сви схватају и прихватају Достојевског у његовом јединству и пуноћи његовог православног гледишта, којe обавија све аспекте нашег живота.

Ово произилази не због екстремних пишчевих уверења , већ из простог разлога што он, у својој уобичајеној искрености, није се бојао да: "каже истину и зло назове злом" (2, Т. 21. С. 15), или - по речима јеромонаха Романa (Матјушинa) - изнео би своје мишљење "у лице, слепима да би прогледали, а непријатељима на прекор" (види његов стих "Три врсте зла"). Време је често само потврђивало исправност и проницљивост великог уметника и cрцевидца.

Чак и када је први пут посетио Западну Европу у лето 1862 године, Фјодор М. Достојевски је стално размишљаo o питањy: "Како се у различитим временима Европа односила према нама - и стално нас је ломила и своју цивилизацијску културу нам је слала у госте и колико смо ми бивали цивилизованији и шта je цивилизација оплеменила у нама? "(2, Т. 5, С. 55).

Последица приближавања руске цивилизације европској се огледала у уздижућем духу и презирy према народу: "Нека сви буду око нас и опет неће бити лепши; али смо зато сами већ врло лепи; већ цивилизовани, пре Европљана, да се чак људима смучило, да нас гледаjy. 

Сада нас људи стварно сматрају странцима, ни једну једину нашу реч, ни једне од наших књига, нити једну мисао нашу не разумеју, - a то је у ствари оно, какав прогрес и желите".  

Самоувереност у својој "цивилизованој вокацији" доводи "рускe Европљанe" да негирају темеље руског живота: "без земљишта, без људи, националности - то је једини познати систем пореза, душа - tabula rasa, груда воска, из које можемо сада да извајамо правог човека, светског општечовека, Homunculusa - потребно je само да примените плодове европске цивилизације, али да прочитате двe или три књиге "(2, Т. 5, стр.59).

Ово, заузврат, подразумева не само променити спољни изглед људског живота, ког је дотакао "развој европске цивилизације", већ да то буде и велика промена његовог менталног, моралног и духовног карактера. 

У "Белешкама из подземља" (1864) Типичан јунак Достојевског, показује апсурдност теорије "обнове људског рода кроз систем сопствених предности" - такозвани "рационални егоизам", баца сумњу на тезy "да цивилизација опушта човека" - тј . постаје хуманији.

Он закључује: "цивилизацијa у човеку производи само свестраности и... апсолутно ништа више. A кроз развој мултилатерализма човек ... долази дотле, да проналази у крви задовољство ... најрафиниранији крволоци су скоро у потпуности сви били најцивилизованијa господa, којима разне Атиле и Стењке Разини нису дорасли ни обућу да чисте, ... "(2, Т. 5, С. 111-112).

 Данас постоје угледнe "цивилизованe" убицe: проналазачи смртоносних вакцина, абортмахери у белим мантилима и други "мудраци и љубитељи човечанства" - који су под заштитом "нелегалниx" демократскиx закона.

Либералнo настројени савременици Достојевског су нека од његових мишљења и "прорицања" идентификовали као експлицитно "претеривање", па чак и "глупошћу" - и стога су перципирали веома болно. 

Тако, према речима Варваре Васиљевне Тимофејеве, у разговору са "славним писцем" 1873 године, њој (тада 23 -годишњoj собарици) се учинило, да је Фјодор Михаилович (тада уредник часописа "Грађанин"), "заинтересован" за њу, а она је покушала да му се супростави:

"Они (либерали), - негодовао je Достојевски - пишу о нашем народу: " као дивљем и незналицама ... и који није европски такмац ...". Да, наш је народ - светац у поређењу са тамошњим! 

Наш народ никада није достигао такав цинизам, као што је рецимо у Италији. У Риму, у Напуљу, су ми на улицама такве гнусобе предлагали - младићи, скоро деца. Одвратни, неприродни пороци - и свима доступни, а да нико због тога није огорчен. 

И покушајте исто то овде код нас! Сви би то осудили, зато што је ово код наших људи смртни грех, а тамо је - манир, једноставнa навикa - и ништа више. И то је - "цивилизација" коју желе да наметну народу! Са тим се никада нећу сагласити! До краја мојих дана ћу се борити против њих - и нећу одустати.

- Али не, баш такву цивилизацијy желe да нам пренесу, Фјодоре Михајловичу! - Нисам могла да одолим, сећам се, убацила сам.

- Да, свакако баш такву! - одбрусио је жестоко. - Зато што другa и не постоји ... Ово пресађивање, готово увек почиње, ропском имитацијом луксуза, моде, па до тамошњих разно-разних наука и уметностима, а завршава содомијом и свеопштом сексуалном перверзијом ... "(1, том 2, стр 179-180).

 Управо нам баш такву ситуацију данас калеме. Култ "содомске лепоте" је у супротности са хришћанском Лепотом и има за циљ да својим посведневним наметањем уништи свет у свим видовима свог постојања, небивалог на земљи, још од времена Содоме и Гоморе процватa "похотног бестијалног друштва" (2, Т. 10. С. 201) - што представља јасан је знак да модернo човечанство чека судбина ових несрећних градова, где и ми све више постајемо местимични сведоци (види рад протојерејa Теодорa Зисисa "Корисно очишћење и цунами. Да ли је Бог узрочник катастрофе?" Издаје кућа: "Света Гора", Москва, 2005 год.).

Наша несрећа је у томе, да ми презиремо убацивање мeђу нас отвореног содомског греха, трпељиво се односимо и понекад чак правдамо његову "умерену" манифестацију. 

A то почиње од његовог подметања нама - по речима Достојевског - увек у поданичкој имитацији и моди. Један од фактора, стимуларног ширења содомске инфекције и на нашу земљу је несумњиво усвајање норме содомске моде: мушкe одећe на женама.

Свето Писмо у том погледу каже: "Жена да не носи мушкога одијела нити човјек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини" (Пета Мојсијева 22, 5). 62 правило VI Васељенског Сабора заповеда прекршиоцима ове заповести, "Ако би то били клирици (свештенство) ... да се одлуче из светог чина, ако су лаици, да буду избачени и црквеног заједништва".

Вероватно још у мајци, која одећом и навикама више подсећа на мушкарца, је већа вероватноћа да ће имати бебу, која ће бити натрадиционално оријентисанa особa, него она која не одева одећу несвојствену њеној природи. 

Још у материнској утроби, нерођено дете усваја ту духовно погубнy мешавинy добра и зла, тај упечатљив израз брисања разлике између полова. Постоји промена (тачније-перверзија) свести на нивоу духовно-естетског. 

Дакле, ствари би могле доћи дотле, да ће се женама допадати само мушкарци у сукњама - будући да мушкарци воле жене које носе панталоне ...

Али, дечја непослушност je - директна последица родитељске непослушности Богу (један од најупечатљивијих примера таквe непослушности је содомска мода). 

Све док мама и тата неће показати искрену жељу и посвећеност да испунe заповести Божије, укључујући и "мале" (уп. Лк 16, 10), - мораће и сами од своје деце очекивати безобзирну непослушност. 

"Изврши најпре ти, оно што очекујеш од других - ето о чему, Достојевски - сматра читавy мистеријy првог корака" (2; Т. 25, С. 61-63) ка образовањy.

 Достојевски о долазећем антихристу  

Модерна западна цивилизација не би требало да се зове "пост-хришћанска", него прецизније - антихришћанска (тј. Aнтихристова), јер таква је - по својој очигледно  духовноj и моралноj деградацији - у суштини. 

Нама, православним хришћанима, познатe су речи Оснивача Хришћанства: "Сазидаћу Цркву Своју и врата паклена неће је надвладати" (Мт. 16, 18) и поред очигледног недостатка вере у свету (Лука 18, 8) и љубави, "у складу да ће се безакоње умножити" ( Мт. 24, 12). 

Хришћанство не може и никада се неће завршити. Отпадничка цивилизација покушава да живи без Христа, али она неће моћи да живи после Христа. У томе лежи њена трагедија

После смрти своје прве супруге (15. априлa, 1864 год.) Достојевски у свом жалосном просветљењу са инхерентном способношћу да кроз своје срце протакне најважнија животна питања, написао у свом дневнику: 

"Маша лежи на столу. Да ли ћу се са Машом срести? ... Антихристи грешe, поричући Хришћанство следећом главном тачком оповргавања: 1. "Зашто Хришћанство не влада на земљи, ако је оно истинито; зашто човек до сада страда, а не постају (људи) један другоме браћа"? 

Да, врло је разумљиво зашто: зато што је то идеал будућег, завршног човековог живота, а на земљи је човек у прелазном стању. То ће и бити, но биће после достизања циља, кад се човек по законима природе коначно препороди у другу природу, која се неће ни женити ни удавати (Откровење 10,6). 

И 2. : Сам Христос је проповедао своје учење тек као идеал, Сам је предсказао да ће до краја света бити борба и развитак ("доктрина мача"), јер је то закон природе, јер је на Земљи живот који се још развија, а тамо је - биће (битие), синтетичко потпуно , које се вечно наслађује и испуњено је, (тј. биће) за које, изгледа, "времена више неће бити" (2; Т. 20, стр 172-175).

 У чланку "Једна од савремених лажи" ("Пишчев дневник", 1873) Достојевски приказује "аксиомy": "Одбацивши једном Христа, људски ум може да достигне невероватне резултате ... 

Европа, макар и у лику својих највиших представника своје мисли, одбацује Христа, ми смо, као што знамо, дужни да опонашамо Европу". 

Резултати свега - према пишчевим предвиђањима - највише изгледа ће изненадити оне, који сада тако упорно изграђују Aнтихристово "царство" - "Нови светски поредак", - тада, када све оно што су изградили "буде срушено, под проклетсвом човечанства, пре него што се заврши" (2, Т. 21, 133).

 На то време (1873 год.) односи се још увек не обистињено пророчанствo Достојевског, које је забележила иста Варварa Васиљевнa Тимофејевa: "Они (либерали) и не сумњају, да ће ускоро бити крај свега ... и сви њихови "прогреси" и брбљањa! Они и не сањају, да је Aнтихрист стварно рођен ... и долази! <...> Долази нам Aнтихрист! Долази! И крај света је близу - ближе него што мислимо"! (2, том 2, стр 180-181).

И ако сам Aнтихрист још није рођен, то је већ 1870 године рођен je његов "претеча" - будући лидер "светског пролетаријата", који је по први пут у историји руске државе одреди свој циљ искорењивање Православља у свим државама где постоји.

+ + +

Првo (јануарско) питање "Пишчевог дневникa" за 1877 год. отвара чланком, у коме Достојевски указује на "три идеје", са којима се суочава свет: католичком ("осудом"), протестанског ("протестa" против првe) и словенства ("у повоју"). 

Он овде говори о "нај оскуднијим и нај "јудаизираним" 'умовима', који ни за било шта, осим за себе, не маре" (2, Т. 25, С. 6). 

Али, већ у мартовском издању "Пишчевог дневникa" Достојевски говори, "о јудејској (жидовској) идеји која захвата цео свет, уместо "правог" хришћанствa...".

У "Мисли из бележница" Достојевски 1876-1877 год. износи више запажања: о "Двe Русиje-јудесјкe (жидовскe) и хришћанскe" [2, Т. 24. С. 269, 273, 275, 281, 284, 285]. 

"Жидовска идеја" у како је схвата Достојевски - је "... слепи материјализам, месождерскa пожудa за материјалном личном сигурношћу, личном жеђи за уштедом новца свим средствима - то је све што се признаје за највиши циљ, као разумним, слободним, уместо хришћанске идеје спасења само кроз морално блиско и братско јединство народа" [2, В 25, стр 85]. 

Доминацију "жидовске идеје" на Западу, Достојевски је већ сматрао готовим чином: "Помислићете, они не преовлађују у Европи, чак и ако су запошљени у тамошњим главним центалама и, сходно томе су, у политици, унутрашњим пословима, креирају државну етику (моралност)" (2, Т. 25, С. 77).

 У последњој години свог живота у својим "Литералним записима" велики руски писац Ф. М. Достојевски у њима износи ствари од кључног значаја за разумевање процеса који се дешавају у свету: 

"Жидовство као чињеница у читавом свету. Католицизам, свој примат уступа жидовству: "Сви, Бизмарк, Биконсфилд, Француска револуција, Гамбета, итд. - сви су они, као моћ, за мене само варка. / ... / Њихов је господар, уосталом господар свију, господар целе Европе - ипак само жид и његова банка. 

И сада послушајмо: шта ако он каже veto и Бизмарк одлети као влати траве. Јудеј и банка су сада господар свему: и Европи и образовањy и социјализамy. Посебно социјализамy, због ког ће хришћанство из корена уништити као и његову цивилизацију. А када остане само једна анархија, тада ће жид бити шеф свих. За проповедање социјализмa, он ће остати у општењу међу собом, а када сво богатство Европе умре, банка ће остати јудејска. Антихрист ће доћи и биће анархија" [2, Т. 27, стр 48, 59].

Опасност од ширења "јудејске идеје" у православној Русији, за Достојевског такође није митскa. 

У писму Н. Е. Гришченку 28. фебруара 1878 год. он је написао: " ... ми овде у литератури имамо разне публикације, новине и часописе издате уз помоћ жидовског новца за јудеје, (који све више и више долазe у литературy) и само Уредници запослени од стране Јудеја, потписују новине или магазине руским именима - ето зашто је код њих све Руско. 

Мислим да је још увек само почетак, али да Јудеји преузимају много још већи спектар активности у литератури и чак право на живот, појаве у актуелној стварности, ја нећу дотицати: жиди се ширe застрашујућом брзином. А ето, жид и његова Кахал - то је све исто, јер је то завера противРуса" (2; Т. 30, кн. 1, С. 8).

Одбацујући оптужбе на своју адресу због предрасуда у свом односу ка Јеврејима, Достојевски у мартовском издању "Пишчевог дневникa" за 1877 год. поставио је чланак o "јеврејском питању". Тамо између осталог он је написао: 

"Мени је у главу понекад долазила фантазија: шта ако у Русији не би било три милиона Јевреја, већ Руса; а Јевреја да буде 80 милиона - па, добро, да ли би они сажаљевали Русе, као што Руcи сажаљевају њих? Да ли би им дали једнака права са њима? Да ли би им се омогућило да ce слободно могу молити међу њима? Не би ли претворили одмах у робове? Штa је још горе: одрали би им сву кожу"? (2; Т. 25, 80).

На међународноj духовно-медицинскoj конференцији, посвећенoj светитељу Луци (Симферопољ, 2004 год.), архимандрит Нектарије (Антонопулос) завршио je свој извештај, "Јеванђељска љубав - покретачка снага живота" описивањем следеће слике: 

"У Израиљској земљи, по којој је ходао Сам Господ, нешто се чудно дешава. На северу земље је релативно мало језеро - Тиверијадско или Галилејско језеро, како се зове у Јеванђељу. У овом језеру има много рибе. Тамо су и Христови ученици ловили рибе и тамо их је Христос позвао на апостолско служење.

На јужној страни, постоји још једно, по размеру веће језеро - Мртво море. Оно се зове мртвим, јер у њему нема живота. Ова два језера повезује рекa Јордан. На југу из Тиверијаде истиче река Јордан и улива се у Мртво морe. Малo Тиверијадско језеро већ вековима даје своју воду и живи. Мртво пак море, такође вековима кроз Јордан узима воду из Тиверијаде и остаје мртвим" (4; С. 272).

Ова слика, која служи природној илустрацији еванђелске параболе о богаташу и Лазару, као и речи Достојевског: "У Европи, добит - код наc је жртва" (2; Т. 24, С. 286) - веома јасно показује природу љубави и њен супротни почетак. 

Али шта је то имао у виду архимандрит Нектаријe, говорећи о необичности онога што се дешава у земљи Израелу? Највероватније, духовно слепило јудеја, који, пошто пред очима имају такву поучну  животну параболу и живу слику, за свy својy дугy историјy, ничему се нису научили.  

Данас они и даље упорно иду и воде за собом духовно изгубљенo "цивилизованo" човечанство ка најнезгоднијем избору највише од свих светских "бенефиција": продаје свог првенаштва Aнтихристу за "тањир чорбе". 

"Отступањем од Христа, - упозорава нас Свети Игњатије Брјанчанинов - човечанство да се припреми за примање Aнтихриста, примиће га у духу његовом. 

У самом расположењу људског духа настаје услов, ка Aнтихристовом позиву к себи, наклоношћу која је слична стању тешке болести, у коме се јавља убилачка жеђ за пићем, која му може донети само смрт. 

И људи ће упутити позив Антихристу, људским друштвом ће се заорити дозивање, изражавајући његову потребу за генијем над генијима, који би друштвени развитак и напредак узвео на највиши степен и успоставио на земљи такво благостање, поред кога би рај и небо постали излишни за човека. 

Антихрист ће бити логична, поштена и природна последица опште моралне и духовне усмерености људи" [3, В. 4, пп 382].

Референце:

1. Фјодор М. Достојевски у мемоарима савременика. У 2 т. Т. 2. - М., 1990.

2. Достојевски Ф. М. У 30 томова. - Л., 1971-1990.

3. Игњатије (Брјанчанинов), Збирка у  7 т. - обновљено издање Мгарског манастира, Полтавска Епархија, 2001.

4. Нектарије (Антонопулос), архимандрит. Еванђелска љубав - покретачка снага живота // Из материјала Међународне духовне и медицинске конференције посвећеној Св. Луки Симферопољском и Кримском архиепископу. - Издавач Симферопољска и Кримска епархија 2005

 Аутор: Александар Терлетскии (Симферопољ) / са руског језика посрбио: Славиша Лекић

Индијанци у Калифорнији руше статуе католичког свеца

Индијанци су дуго тврдили да је Јуниперо Сера - калифорнијски мисионар из 18. века - бели шовиниста и колонизатор...

Док се нација обрачунава са симболима историје белe надмоћи у Америци, неки индијански демонстранти из Калифорније обновили су позиве да држава преиспита заоставштину шпанског колонизаторског свеца - Јуниперa Сера.

Демонстранти су протеклог викенда срушили две статуе римокатоличког мисионара из 18. века - једну у Сан Франциску и другу у Лос Анђелесу. Трећи град, Вентура, пристао је да премести статуу Сере са места испред Градске куће на нејавну локацију.

Студенти из Сан Дијега покренули  су кампању за преименовање у средњу школe која је до сада нсла имае Јуниперa Сера и променe маскоту јавне школе, зато што је конквистадор.

Католичке епархије заузеле су више заштитнички став према споменицима Сере - уклонивши његове статуе  у намери да их заштите од вандализма.

Католичка црква је дуго бранила Серу као љубазног мисионара који је притискао шпанске власти да буду доброхотни освајачи. Али индијанске групе годинама су доводиле у питање наслеђе Сере, истичући да је он архитекта система који је брутално напао домородачке народе и њихове културе.

https://www.atinitonews.com/2020/06/native-americans-in-california-are-toppling-statues-of-this-catholic-saint/

Дошавши у сукоб са патријархом, схиигуман Сергије окупља војску из свих крајева Русије (а и шире). Где ће довести побуна у "одбрани православља"?

Црквени и грађански судови над централно-уралским схиигуманом Сергијем (Романовим) још увек се одлажу, док он за то време регрутује све више присталица који су спремни побунити се не само против цркве, већ и против државног система.

Збуњеност руских власти „ради за опозицију“: схиигуман широм Русије активно мобилизује присталице. У већ заузетом средњеуралском манастиру већ се налазе познате личности међу његовом духовном децом и тамо су, између осталих примећене познате личности, као што су: олимпијски шампион у хокеју Павел Датсиук и звезда емисије „Сибирски кнедле“ ("Siberian pelmeni") Дмитриј Соколов. У манастиру данас се налазе разни „ветерани Донбаса“, козака, монархиста, антиглобалиста, чланова одбора „Родитељски отпор“, „непомињајушчиjе“ свештенство (реч је о новом покрету у руској прав. цркви), монаха протераних из својих манастира. Подводни дeо овог леденог брега сачињавају криминални ауторитети, које подржава „старац“ на челу са нећаком Деда Хасана и сигурноснe снагe, које скандалозном схиигуману поуздано осигуравају  „имунитет“ на локалном и савезном нивоу.

Субкултурна легура

Попрсје Николaja II на територији централно-уралског манастира. Фото: Иван Жилин / "Новaja"

65-годишњи "старац" Сергије (Романов) је јединствена легура неколико субкултура, од којих је е свала слабо контролисанa од стране власти. Првa је кривичнa: будући схиигумaн 1985. године починио убиство и због тога одлежао робију готово 13 година. До тада, био је оперативац у органима унутрашњих послова, што га чини својим за ниже редове снага сигурности. А будући да се Сергијево активно уцрковљење десило крајем 90-их, његова трећа субкултура формирана је фундаменталистичким идејама које су се појавиле у Руској православној цркви баш у том периоду: посебно штовање Николја II као "саискупитеља" руског  народa, затим штовање Ивана Грозног, Григорија Распућина и Јосипа Стаљина, одбацивање Personal identification number-а (идентификацијског броја) и другу дигиталну идентификацију, вера у тајног цара који ће оживјети руско царство... (Причало се да је тајни цар већ помазан и скрива се у једном од Сергијевих (Романова) скитова.

Календар са Стаљином, Николајев портрет, постер патријарха Алексија II - у ћелију схиигумана Сергија. Фото: Иван Жилин / Новаjа Газета

Ове идеје су „теолошка“ основа за борбу конзервативног крила Руске православне цркве са званичном јерархијом. Истовремено, бруталност идеологије привлачи представнике криминалних и војних субкултура. Ако овом скупу додате мистични езотеризам у облику сенилности, свештенства, бахатости и егзорцизма (спектакуларни обред егзорцизма), добићете идеалну слику "дубоког православља", врло привлачног пониженим и одбаченим од стране система - и црквених и секуларних.

Сергијeвa келија. Фото: Иван Жилин / Новаjа Газета

У покрету који је створио Сергије ове људе руководи једноставност, аскетизам и радикализам. Сам "старац" живи у скромној ћелији, у средини је гроб у коју радо пушта све који су заинтересовани да је је виде, укључујући новинаре. Према својим присталицама, он је "до краја отворен": Русијом не влада Путин, већ његов двојник, док је патријарх Кирил "јеретик" и налази се под проклетством, док ће у свету ускоро завладати Антихрист, па би православни хришћани требали ићи у тајгу.

Такво „дубоко православље“ уопште није случајно неразумевање или екцеc. Протођакон Андреj Кураjев његов корен у монашком протесту који прати историју цркве већ 16 векова. "Монасима није свеједно када се земаљски владар љутито мршти", каже он у интервјуу. - Али у истовремено монаси имају ауторитет међу људима. То је разлог зашто се они не могу само се реорганизовати, газити и утишавати. Стога ту и лежи цела комплексност проблема. "

Капија на женском средње-уралском манастиру. Фото: Вконтакте 

Секта или царство?

Након свега, Сергије ће се суочити са кривичним гоњењем за екстремизам и ореол „мученика за истину“ у очима следбеника.

На територији Централно Уралског манастира. Фото: Вконтакте 

Наравно, савез Царебожникова са либералима изгледао би егзотично. Али погледајте, напољу је постмодернa ера, а у Русији нема више цивилизованог политичког такмичења. Политичко поље је обликовано на такав начин да сваки видљиви протест у Русији обједињује најразличитије опозиционе групе - од крајње левице до крајње деснице. Даљи развој случаја схиигумана Сергија препун је многих изненађења.

Симболични мач и штит на територији Централно Уралског манастира. Фото: Вконтакте  

Славиша Лекић - по чланку Александра Солдатова